HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Kurska bitka prevaga u Drugom svjetskom ratu

Činilo se da je Crvena armija nesavladiva - kao neka stalno narastajuća hidra. Manštajn je insistirao na skraćenju predugačkog fronta.

Manštajnova grupa armija bila je na liniji fronta, dugačkoj do 900 kilometara, stalno izložena napadima.

Gebels je 19. oktobra 1943. u svom dnevniku jasno formulisao: "Manštajn je sve drugo samo ne pristalica nacional-socijalističkog režima

*****************************************

Posle tenkovske bitke kod Kurska, inicijativa je nepovratno prešla na stranu Crvene armije. Manštajnova grupa armija bila je na liniji fronta, dugačkoj do 900 km, stalno izložena napadima. Skoro svakodnevno su nastajala krizna žarišta, delovi fronta su morali biti zatvarani. Ali svaka zatvorena rupa je otvarala novu. Činilo se da je Crvena armija nesavladiva – kao neka stalno narastajuća hidra. Manštajn je insistirao na skraćenju predugačkog fronta.

 Hitler je ostao pri svom: ni korak nazad, samo držati, držati držati... Stalno se mešao u komandovanje grupom armija "Jug". Čim bi Manštajn hteo da ga vojnim razlozima uveri, on bi u razgovor uvodio privredne i političke nužnosti. Tim povodom će Manštajn rezignirano: "Protiv te dijalektike ne mogu ništa". U avgustu 1943. je protestovao kod Vrhovne komande armije: "Ako firer veruje da ima boljeg vrhovnog komandanta, koji ima bolje živce, pokazuje više inicijative, pronalazi bolju ispomoć, jasniju viziju, onda sam rado spreman da se sa svog mesta povučem. Ali sve dotle dok se nalazim na ovom položaju moram imati priliku da upotrebim sopstvenu glavu". Ponovo je pokušao da približi Hitleru ideju o jedinstvenoj vrhovnoj komandi na Istočnom frontu, i naspram dramatične situacije nije više prezao da sebe predloži kao kandidata za mesto vrhovnog komandanta Istoka. "Ako biste, moj fireru, pri tom mislili na mene lično, glavom vam jemčim da ću front …  stabilizovati".

Umorni od ratovanja

Hitler je odgovorio da samo on može ovladati neposlušnošću generala. Manštajn je razočarano zapisao u svoj dnevnik: "Nema više sumnje u ozbiljnost situacije i da su trupe na kraju... Po ko zna koji put sam objašnjavao Vrhovnoj komandi armije da to više tako ne ide... Čovek se umori ne samo od stalne borbe sa Rusima već i od borbe protiv ne - želimo - videti one gore."

Hitler se još uvek držao Manštajna. Međutim, oni koji su tražili njegovu smenu postajali su sve glasniji. Od Staljingrada, kada je Manštajn smatrao da je snabdevanje opkoljenih trupa iz vazduha nemoguće, Gering mu je postao protivnik, i u zagrljaju sa Himlerom i Gebelsom je u feldmaršalu video novi centar vojne moći, nanjušivši u njemu potencijalnog protivnika u borbi za Hitlerovu naklonost. Ministar propagande Jozef Gebels uočio je već u aprilu 1943. da je Manštajn u oblastima u koje se bio povukao uveo "humaniji tretman prema stanovništvu". Gebels je to 19. oktobra 1943. u svom dnevniku još jasnije formulisao: "Manštajn je sve drugo samo ne pristalica nacional-socijalističkog režima.

Ali u ovom trenutku ne možemo ništa preduzeti protiv njega jer nam je potreban; barem to firer tako tvrdi." Gebels je nepunih osam dana kasnije bio ubeđen da je kod Hitlera konstatovao radosnu promenu raspoloženja: "Radi saniranja alarmantne situacije na Južnom frontu firer sprema velike personalne promene... On hoće da na mesto general-feldmaršala Manštajna postavi general-pukovnika Modela kome bi poverio komandovanje nad grupom armija." Ipak, i posle dva meseca Manštajn je bio još uvek na svom položaju. Gebelsovo nestrpljenje je raslo "što ga firer još uvek nije smenio sa položaja. Uopšteno, on se zvao samo još maršal Unazad".

Napetost između Hitlera i njegovog feldmaršala je sve više rasla kako se Crvena armija sve brojnije približavala nemačkim linijama na frontu. Hitler je 27. januara 1944. tokom zasedanja nacional-socijalističkih komandanata održanom u pozenskom dvorcu, upozorio feldmaršale i generale sva tri roda Vermahta na poslušnost i lojalnost – za Manštajna je to bila "nepojmljiva" uvreda. Svom oficiru ordonansu, Štalbergu, Manštajn je to opisao da "nije mogao to više da podnese", kada je, na kraju, Hitler počeo da mašta o poslednjem boju tokom kojeg će uz njega stajati njegovi odani feldmaršali. Hitler se doslovno vinuo u viziju kada ga je Manštajn, jednim dvosmislenim dobacivanjem, prekinuo: "Tako će i biti, moj fireru!"

Skandal među komandantima

Hitler je reagovao negodujući: "Gospodine feldmaršale, ne dozvoljavam da me prekidate tokom mog obraćanja. Ni vi to ne biste dopustili vašim potčinjenima".

Skandal se zahuktao. U svom izveštaju o aktivnostima Hitlerov glavni ađutant je zapisao: "U kontekstu dobacivanja i različitih napetosti u poslednje vreme se ponovo razmatra pitanje da se fon Manštajn zameni u njegovoj komandi". U stvarnosti se Manštajnovo dobacivanje jedva čulo, i nisu svi u sali to razumeli kao kritiku upućenu Hitleru. Manštajnovo dobacivanje se moglo razumeti samo kao mumlanje u prvom redu, pričaće Persi Ernst Šram, koji je vodio Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta. Bez sumnje, ta sporna rečenica je samo dolila vodu na vodenicu njegovih protivnika.

Dok su Gebels, Gering i Himler nastavili da spletkare protiv feldmaršala, koga su doživljavali kao suparnika, kriza na frontovima je dosegla razmere katastrofe. Zapadno od Čerkasija spremao se drugi Staljingrad. Crvena armija je opkolila šest divizija sa ukupno 56.000 ljudi. Oslobađajući napadi su zastali. Tada je, bez prethodno pribavljene Hitlerove saglasnosti, Manštajn naredio da se izvrši proboj. U noći 17. februara 1944. desetina hiljada nemačkih vojnika, hrabrošću očajnika, pregazila je sovjetske položaje. Svojim samovoljnim postupkom Manštajn je spasao hiljade ljudskih života – za sada. Hitler je odobrio Manštajnovu naredbu – naknadno.

"Najveći vojskovođa svih vremena" bio je sumnjičav prema svojim generalima. Pre svih prema Manštajnu, koji je u stručnom smislu bio nedvosmisleno nadmoćniji, ali i kao bivši intimni prijatelj fon Beka i Brauhiča ostao mu je do poslednjeg trenutka sumnjiv.

 (Nastaviće se)a

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.