ХИТЛЕРОВИ РAТНИЦИ - Ерих фон Манштајн - Безизлазна ситуација на Источном фронту

И у безизлазној ратној ситуацији у прољеће 1944. Манштајн је још увијек видио шансе за војни реми, само ако Источни фронт издржи довољно дуго. Он се више пута трудио да предупреди Хитлерове одлуке.

Провалија се није могла више премостити, али код овог војника, до посљедњег тренутка је превладавало осјећање дужности и послушности, што је Манштајна спречавало да активно подржи државни удар против тиранина

***************************

Фирер је 31. марта примио Манштајна у великој дворани свог Бергхофа, где се налазио предимензионирани панорамски прозор који је, при доброј видљивости, омогућавао поглед до Салцбурга.

Господар рата је био у прибраном расположењу. Упркос свим разликама задржао је према Манштајну одређено држање; никада није имао испаде или се увредљиво изражавао. Он је уважавао способности тог пруског официра у истој мери у којој га се и плашио. Међутим, током овог пријема страх се није примећивао – напротив: Хитлер се изражавао бираним речима, хвалио је Манштајнова достигнућа и доделио му једно од највећих војних одликовања, Витешки крст са храстовим лишћем и мачевима.

Манштајн је забележио у свој дневник да му је Хитлер објаснио да "је одлучио да групу армија другачије попуни (са Моделом). На Истоку је време операција у великом стилу, за које је он био нарочито подесан, давно прошло. Ту се сада ради само о упорном држању положаја. "Нема говора о кризи поверења између њега и Манштајна.

Поход на Француску

Не, он још увек има "пуно поверење" и неће никада заборавити шта је Манштајн био, онај који је израдио оперативни план победоносног војног похода на Француску и који је освојио Крим. Манштајну мора да се учинило да је чуо свој сопствени ехо. Онда је Хитлер пожелео свом госту све најбоље поводом намераване операције очију, уз уверавање да ће убрзо поново да га користи – као "врховног команданта Запад". Манштајн је био отпуштен, фелдмаршал без задатака.

И у безизлазној ратној ситуацији у пролеће 1944. Манштајн је још увек видео шансе за војни реми, само ако Источни фронт издржи довољно дуго. Он се више пута трудио да предупреди Хитлерове одлуке. Погледи двојице војсковођа су се сувише разликовали по питању како рат треба водити: операцијама у маневру, како је Манштајн то хтео, или упорним држањем положаја, на чему је Хитлер истрајавао.

Провалија се није могла више премостити, али код овог војника, који је био дубоко укорењен у пруској традицији и врлини, до последњег тренутка је превладавало осећање дужности и послушности, што га је спречавало да се повуче са места команданта или чак да активно подржи државни удар против тиранина. Хитлер је за Манштајна оличавао "легално" државно руководство, којем "аполитични војник", каквим је себе видео, обавезује своју послушност и лојалност. Тако су га учили као кадета у царевини.

Тако је деловао и као командант групе армија на источном фронту: као војник има да врши своју дужност, и ништа даље од тога – у слободној интерпретацији Бертолда Брехта: прво долази послушност, потом морал.

То војничко било му је стављено у колевку, а васпитање је учинило остало. Рођен 24. новембра 1887. у Берлину, као десето дете старе пруске официрске породице Левински, био је одмах на крштењу усвојен од фон Манштајнових. Госпођа Левински и гђа Манштајн су биле сестре, а како је брак Хедвиге фон Манштајн био без деце, одлучиле су да десето дете Левинских, ако буде мушко, треба да понесе презиме фон Манштајн.

У Рудолштату је 24. новембра 1887. брачни пар фон Манштајн прочитао у телеграму који је управо приспео из Берлина: "Данас вам се родио здрав дечак. Мајка и дете су добро. Срдачне честитке. Хелена и Левински." Од тада се дете презивало "уместо Левински фон Манштајн".

Официр у "улози даме"

Манштајнови су, као прастаро племство, давали официре још из времена великог изборног кнеза и пружили су свом усвојеном сину васпитање у духу пруске официрске традиције. Од најранијег детињства је Ерих фон Манштајн желео да, попут његових предака, служи свом краљу као војник. Говорио је да су "извесни војнички гени саставни" део њега.

После школовања у Стразбуру – где је према једном наставнику "уз више марљивости могао више постићи" - године 1900. почиње Манштајнова војничка каријера строгом дисциплином у царском кадетском корпусу у Плену и Главној кадетској установи у Берлин Лихтерфелдеу. Послушност, осећање части, другарство – муштран под тим врхунским принципима, Манштајн ступа 1906. као заставник у 3. пруски пешадијски гардијски пук.

То је била ковачница елите из које су потекли и доцнији председник Рајха генерал-фелдмаршал Паул фон Хинденбург, иначе Манштајнов рођак који се оженио из његове породице, и последњи канцелар Рајха у Вајмарској републици, генерал Курт фон Шлајхер. Фотографије из тог времена показују једног мршавог и онижег младића, који је, како ће касније са осмехом причати својој деци, за време часова плеса и позоришних представа увек добијао улогу "даме".

Кадети из Лихтерфелдеа могли су се радовати високом угледу, а врхунцу Манштајнове младости припада и то што је 1905. био лични паж руске велике војвоткиње Владимир на свадби крунског принца Вилхелма, а наредне године је доживео и сребрну свадбу царског брачног пара.

Када је у августу 1914. године избио рат, млади потпоручник Манштајн је пре времена морао да прекине учење на Ратној академији у Берлину. "Најопаснији противник савезника" у Другом светском рату није имао уредно завршено генералштабно образовање. Већ као ађутант у једном пешадијском батаљону доказао је свој изражени војни таленат. Један командант га је хвалио да је "најбољи ађутант којег је икад имао". 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.