HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Bezizlazna situacija na Istočnom frontu

I u bezizlaznoj ratnoj situaciji u proljeće 1944. Manštajn je još uvijek vidio šanse za vojni remi, samo ako Istočni front izdrži dovoljno dugo. On se više puta trudio da predupredi Hitlerove odluke.

Provalija se nije mogla više premostiti, ali kod ovog vojnika, do posljednjeg trenutka je prevladavalo osjećanje dužnosti i poslušnosti, što je Manštajna sprečavalo da aktivno podrži državni udar protiv tiranina

***************************

Firer je 31. marta primio Manštajna u velikoj dvorani svog Berghofa, gde se nalazio predimenzionirani panoramski prozor koji je, pri dobroj vidljivosti, omogućavao pogled do Salcburga.

Gospodar rata je bio u pribranom raspoloženju. Uprkos svim razlikama zadržao je prema Manštajnu određeno držanje; nikada nije imao ispade ili se uvredljivo izražavao. On je uvažavao sposobnosti tog pruskog oficira u istoj meri u kojoj ga se i plašio. Međutim, tokom ovog prijema strah se nije primećivao – naprotiv: Hitler se izražavao biranim rečima, hvalio je Manštajnova dostignuća i dodelio mu jedno od najvećih vojnih odlikovanja, Viteški krst sa hrastovim lišćem i mačevima.

Manštajn je zabeležio u svoj dnevnik da mu je Hitler objasnio da "je odlučio da grupu armija drugačije popuni (sa Modelom). Na Istoku je vreme operacija u velikom stilu, za koje je on bio naročito podesan, davno prošlo. Tu se sada radi samo o upornom držanju položaja. "Nema govora o krizi poverenja između njega i Manštajna.

Pohod na Francusku

Ne, on još uvek ima "puno poverenje" i neće nikada zaboraviti šta je Manštajn bio, onaj koji je izradio operativni plan pobedonosnog vojnog pohoda na Francusku i koji je osvojio Krim. Manštajnu mora da se učinilo da je čuo svoj sopstveni eho. Onda je Hitler poželeo svom gostu sve najbolje povodom nameravane operacije očiju, uz uveravanje da će ubrzo ponovo da ga koristi – kao "vrhovnog komandanta Zapad". Manštajn je bio otpušten, feldmaršal bez zadataka.

I u bezizlaznoj ratnoj situaciji u proleće 1944. Manštajn je još uvek video šanse za vojni remi, samo ako Istočni front izdrži dovoljno dugo. On se više puta trudio da predupredi Hitlerove odluke. Pogledi dvojice vojskovođa su se suviše razlikovali po pitanju kako rat treba voditi: operacijama u manevru, kako je Manštajn to hteo, ili upornim držanjem položaja, na čemu je Hitler istrajavao.

Provalija se nije mogla više premostiti, ali kod ovog vojnika, koji je bio duboko ukorenjen u pruskoj tradiciji i vrlini, do poslednjeg trenutka je prevladavalo osećanje dužnosti i poslušnosti, što ga je sprečavalo da se povuče sa mesta komandanta ili čak da aktivno podrži državni udar protiv tiranina. Hitler je za Manštajna oličavao "legalno" državno rukovodstvo, kojem "apolitični vojnik", kakvim je sebe video, obavezuje svoju poslušnost i lojalnost. Tako su ga učili kao kadeta u carevini.

Tako je delovao i kao komandant grupe armija na istočnom frontu: kao vojnik ima da vrši svoju dužnost, i ništa dalje od toga – u slobodnoj interpretaciji Bertolda Brehta: prvo dolazi poslušnost, potom moral.

To vojničko bilo mu je stavljeno u kolevku, a vaspitanje je učinilo ostalo. Rođen 24. novembra 1887. u Berlinu, kao deseto dete stare pruske oficirske porodice Levinski, bio je odmah na krštenju usvojen od fon Manštajnovih. Gospođa Levinski i gđa Manštajn su bile sestre, a kako je brak Hedvige fon Manštajn bio bez dece, odlučile su da deseto dete Levinskih, ako bude muško, treba da ponese prezime fon Manštajn.

U Rudolštatu je 24. novembra 1887. bračni par fon Manštajn pročitao u telegramu koji je upravo prispeo iz Berlina: "Danas vam se rodio zdrav dečak. Majka i dete su dobro. Srdačne čestitke. Helena i Levinski." Od tada se dete prezivalo "umesto Levinski fon Manštajn".

Oficir u "ulozi dame"

Manštajnovi su, kao prastaro plemstvo, davali oficire još iz vremena velikog izbornog kneza i pružili su svom usvojenom sinu vaspitanje u duhu pruske oficirske tradicije. Od najranijeg detinjstva je Erih fon Manštajn želeo da, poput njegovih predaka, služi svom kralju kao vojnik. Govorio je da su "izvesni vojnički geni sastavni" deo njega.

Posle školovanja u Strazburu – gde je prema jednom nastavniku "uz više marljivosti mogao više postići" - godine 1900. počinje Manštajnova vojnička karijera strogom disciplinom u carskom kadetskom korpusu u Plenu i Glavnoj kadetskoj ustanovi u Berlin Lihterfeldeu. Poslušnost, osećanje časti, drugarstvo – muštran pod tim vrhunskim principima, Manštajn stupa 1906. kao zastavnik u 3. pruski pešadijski gardijski puk.

To je bila kovačnica elite iz koje su potekli i docniji predsednik Rajha general-feldmaršal Paul fon Hindenburg, inače Manštajnov rođak koji se oženio iz njegove porodice, i poslednji kancelar Rajha u Vajmarskoj republici, general Kurt fon Šlajher. Fotografije iz tog vremena pokazuju jednog mršavog i onižeg mladića, koji je, kako će kasnije sa osmehom pričati svojoj deci, za vreme časova plesa i pozorišnih predstava uvek dobijao ulogu "dame".

Kadeti iz Lihterfeldea mogli su se radovati visokom ugledu, a vrhuncu Manštajnove mladosti pripada i to što je 1905. bio lični paž ruske velike vojvotkinje Vladimir na svadbi krunskog princa Vilhelma, a naredne godine je doživeo i srebrnu svadbu carskog bračnog para.

Kada je u avgustu 1914. godine izbio rat, mladi potporučnik Manštajn je pre vremena morao da prekine učenje na Ratnoj akademiji u Berlinu. "Najopasniji protivnik saveznika" u Drugom svetskom ratu nije imao uredno završeno generalštabno obrazovanje. Već kao ađutant u jednom pešadijskom bataljonu dokazao je svoj izraženi vojni talenat. Jedan komandant ga je hvalio da je "najbolji ađutant kojeg je ikad imao". 

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.