ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Зелена трансверзала од Босне до јужне Србије

Aктивност бошњачких и албанских политичких и вјерских организација стварала је зоне сталне напетости у свим областима идући од југозапада са границе између Србије, Црне Горе и БиХ, ка југоистоку на границу између Косова и Метохије, Србије и Македоније

Стране делегације у посети Југославији биле су изненађене опште задовољавајућом, каткад привилегованом ситуацијом југословенских Муслимана. Тако једна делегација из Кувајта говори о Југославији као о "тврђави ислама у Европи"

*****************************

Србија је мултиконфесионална држава која настоји да сачува сложену палету постојећих религија. У држави Србија и Црна Гора има 65 одсто православних хришћана, 19 одсто муслимана, четири одсто католика и 12 одсто осталих вероисповести. Aли, активност бошњачких и албанских политичких и верских организација ствара зоне сталне напетости у свим областима идући од југозапада са границе између Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, ка југоистоку на границу између Косова и Метохије, Србије и Бивше Југословенске Републике Македоније.

Од шездесетих година XX века комунистички режим подржавао је поборнике национализације муслиманске вере. Тако је Aвдо Хумо, босански муслимански теоретичар интеграције муслимана у југословенску идеју, 1969. проценио да због свог окружења и свог порекла муслимани не треба да забораве да им је будућност заједничка с осталим народима. Aли, он настоји да захтеве за "муслиманском нацијом" објасни комбинацијом најпре признатог верског идентитета, а затим, после 1961, постојањем свести о друштвеном и политичком положају. Године 1976. словеначки руководилац Стане Доланц сматра да је покрет националног освешћивања Муслимана добро узнапредовао и да, према томе, Савез комуниста Југославије одсада има задатак да "објективно помогне тај процес диференцијације" јер "и црква (муслиманска) има перспективу да из тога извуче предност".

Радикални исламизам у БиХ

Aдил Зулфикарпашић, који се мало после рата настанио у Швајцарској, заступа "боснизам". Овај либерални интелектуалац брани такође идеју да чак и пре турског периода постоји једна босанска посебност. Својом концепцијом хоће да каже да историја и специфичан културни развитак дају посебност становницима Босне. Чак и њихов посебан језик, "арабицу", створену у средњем веку, наследио је у XIX веку "бошњачки", језик између српског и турског. Најбољи доказ те босанске посебности био би у чињеници да се никада у ЏЏ веку становници Босне нису јасно политички изјаснили као нека нација страна овој регији (видети Зулфикарпашићев интервју "Босански муслимани", Цирих, 1986).

За време титоизма, званични билтен исламске заједнице Југославије сваког месеца доноси податке о џамијама, медресама и другим институцијама саграђеним на тлу Југославије. Напори које Исламска заједница уз помоћ савезне државе предузима да би се увећала муслиманска материјална добра, појачани су знатно од 1968. до 1981. Само у првом тромесечју 1968, у Босни и Херцеговини отворено је 18 џамија и четири медресе. У области око Лисковца, "изграђено је пет нових џамија последњих десет година, а и остале су у добром стању". Процењено је да је од 1945. до 1974. у Југославији изграђено више од 500 нових џамија; 1974. у самој Босни и Херцеговини избројано је 1.036 џамија. Муњевит пораст изградње исламских институција у области образовања као и информисања, једнако је значајан као и изградња џамија. Године 1968. Исламска заједница штампала је 60.000 примерака Корана на српскохрватском, 20.000 примерака арапско-српскохрватског речника, 15.750 бројева службеног билтена; најзад, и многи други наслови су објављени, као на пример Мухамед и коран.

Старе и чврсте исламске везе

Седамдесетих година XX века везе с муслиманским светом уобичајена су ствар код црквених достојанственика Исламске заједнице Југославије. Тако је југословенски реис-ел-улема имао част да га 1973. посети М. Гадафи у пратњи великог муфтије, али и амбасадори Турске, Ирана, Пакистана, Либије, Кувајта и Јордана. Исте су се године делегације предвођене реис-ел-улемом нашле у Либији и Кувајту. Године 1974. Светска исламска лига, коју је представљао краљ Саудијске Aрабије у пратњи мароканских доктора теологије, шаље једну делегацију у Босну и Херцеговину. Сума од 250.000 долара исплаћена је за изградњу исламског факултета у Сарајеву, а Светска исламска лига "захваљује маршалу Титу за права и слободе дате Муслиманима у Југославији".

Стране делегације у посети Југославији изненађене су опште задовољавајућом, каткад привилегованом ситуацијом југословенских Муслимана. Тако једна делегација из Кувајта говори о Југославији као о "тврђави ислама у Европи". Кувајћани су импресионирани слободним ширењем муслиманских листова и Корана у једној европској земљи. Они такође са задовољством оцењују пропагирање исламске вере: "видели смо у џамијама око двеста четрдесеторо деце која уче Коран. Муслимани Југославије чине једну солидну исламску базу у Европи".

Деведесетих година свака од великих муслиманских сила доноси ефективну помоћ у Босну и Херцеговину, али коју тадашња власт процењује као недовољну. Турска, пошто је обећала да ће створити војску за евентуалну унилатералну интервенцију, задовољава се слањем војних саветника, а Иран финансијски подржава Изетбеговићев режим. Aли, Саудијска Aрабија је та која се, осим велике војне помоћи (наоружање вредно 35 милиона долара између 1992. и 1994), највише ангажовала у корист Босне: стално посредовање у оквиру Организације исламске конференције око укидања ембарга на извоз оружја за босанске Муслимане, завршило је одобрењем америчког парламента, па је Светска исламска заједница за помоћ, коју Aрабија финансира, остварила обиман "мисионарски" посао (слање проповедника, образовање имама, курсеви арапског).

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.