ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Србија на узбурканом балканском тлу

Изузимајући Душаново царство у ЏИВ вијеку, које се простирало од Дунава до Јадранског и Егејског мора, никада ниједна српска држава није могла да има директан приступ мору.

Црна Гора дакле остаје витални правац за Србију, представљајући један од главних излаза у свијет. Већ је Жак Aнсел 1930. доказивао да долине обликоване Моравом и Таром могу да буду излаз за Србију

***************************

У источној Србији, релативно високи масиви, као Бјелашница са 1.445 м, скривају тесне кањоне и затворене речне басене. Најзад, висораван Косово омеђена је високим планинским масивима, Шар-планином на југу и Проклетијама на западу; једна отвореност је ка Aлбанији кроз долине Метохије. Не чуди дакле што су миграције из Aлбаније према Косову имале толики значај. Родопске планине између Марице и Струме представљају за целину Морава - Вардар природну границу ка истоку: масив Старе планине и брдо Чемерник окружују према Бугарској правац Ниш - Софија дуж Нишаве.

Ови многобројни висови, међутим, нису спречили Србе и Црногорце да потпуно запоседну територију. С густином од 103 становника на км², Србија и Црна Гора имају боље насељен простор него половина њених суседа. Главни је разлог тај што су сталне миграције српског народа кроз историју на узбурканом тлу фаворизовале коришћење веза са спољним светом.

Тежак приступ мору

Главна геостратегијска брига Србије јесте приступ некој поморској области. У ствари, изузимајући Душаново царство у ЏИВ веку које се простирало од Дунава до Јадранског и Егејског мора, никада ниједна српска држава није могла да има директан приступ мору. Српска освајања територија у ЏИЏ веку могла су доћи до Солуна, стратешког циља династије Карађорђевић, али Први светски рат и границе проистекле после њега, дефинитивно су космополитски Солун доделили Грчкој. Што се тиче Јадрана, Тито је посебно обраћао пажњу на то да подела федеративне социјалистичке Републике Југославије, рођене 1945. не дозволи Србима да имају излаз на море. У ствари, Срби и Црногорци могли би да претендују на град Дубровник који је дуго био светионик српске интелигенције: аутономија Крајине (бивше аустроугарске војне границе) коју је предвидео комунистички руководилац Моша Пијаде, могла би такође омогућити Србима да контролишу луку Задар.

У титоистичком периоду национална морнарица усидрена у Ријеци у Хрватској, као и трговачки бродови, могу да располажу инфраструктуром Далмације; штавише, педесетих година гради се пут Београд - Сарајево - Плоче кроз долину Неретве. Други правац је железница Београд - Бар кроз Црну Гору, уз велику помпу отворен 1978. Aли раздвајање с Хрватском и Босном 1991-1992. оставља Србији једино везу кроз Црну Гору. Бомбардовање луке Задар и Дубровника у Далмацији 1992 - тада смештених у продужетку зоне коју су контролисале српске снаге - треба да буде посматрано у светлу тог стратешког интереса.

Црна Гора дакле остаје витални правац за Србију, представљајући један од главних излаза у свет. Већ је Жак Aнсел 1930. доказивао да долине обликоване Моравом и Таром могу да буду излаз за Србију. Заправо, два комуникацијска правца иду дубоком долином Мораве: Београд - Подгорица преко западне Србије или долинама Морава - Рашка - Ибар. На Црногорском приморју указује се више предности. Најпре, трговачка лука Бар која одржава значајну инфраструктуру; затим, више веома помодних купалишта - посебно Бока Которска, највећи фјорд Медитерана. После избора Мила Ђукановића за председника Црне Горе 1998. намеће се један проблем: строга царинска контрола наметнута је дуж административне границе двеју република, а Црна Гора је прихватила евро од 2000. године. Други и важнији разлог напетости између двеју република јесте војно питање. Од 1992. читава југословенска морнарица, сада српско-црногорска, скупила се на неколико тачака Црногорског приморја - између Боке Которске, Улциња и Петровца. То јој омогућава поглед на Отрантска врата, стратешки пролаз између Јадранског и Јонског мора. На граници с Хрватском долази до значајног конфликта око полуострва Превлака.

Спор око Превлаке

Смештено на изласку из Боке Которске, на граници између Републике Хрватске и Црне Горе, полуострво Превлаку прижељкивали су 1995. подједнако Срби као и Бошњаци Босне и Херцеговине, док су његов највећи део поседовали Хрвати. Стратешки интерес за ту територију од неколико десетина квадратних километара, која се налази у регији близу Отрантских врата, био је велики за све три стране. Што се тиче Хрватско-муслиманске федерације, она је располагала излазом на море код Неума на Јадрану, а Превлака јој је омогућавала контролу приступа тој поморској зони. Републици Српској, с друге стране, био је потребан овај излаз на море управо зато да не би била принуђена да користи пут за Неум. Најзад, хрватски председник Фрањо Туђман мислио је да ће моћи да размени ову територију за зоне у Херцеговини како би променио границе Босанске Федерације утврђене у Дејтону.

Споразумом од априла 1992. створена је демилитаризована зона од 5 км с обе стране границе између Хрватске и Југославије; али, ни југословенске трупе, ни хрватска специјална полиција", нису то поштовали. Међутим, 1996. назрела се нормализација односа између Хрвата и Срба, али војске двеју земаља нису напустиле зону. Тада, с доласком Мила Ђукановића за председника Црне Горе, граница је отворена на велику штету југословенских федералних трупа. Данас, питање гарнизона остаје тачка тензије између Србије и Црне Горе и хрватске владе. Тако се Хрвати и Црногорци, ови последњи пошто су дошли до јаке аутономије унутар Југославије препиру око зона које се граниче с полуострвом.

(Наставиће се)

Везани текст:

1. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Мала земља у Европи или регионална сила

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.