ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Срби раштркани по православним крајинама

Ив Лакост рекао је да се 1946. "трећина Срба нашла у административној зависности од више република, прије свега од Босне и Херцеговине, али и од Македоније, Хрватске и Црне Горе". За вријеме Другог свјетског рата Крајишници ће бити међу најбољим титоистичким борцима.

Године 1932. хрватски комуниста Ђура Цвијић, као рјешење конфликта између Срба и Хрвата, предлаже стварање једне "српске територије" у Хрватској, с "правом на самоопредјељење";

******************* 

Срби су, као што смо видели, из историјских разлога били расути на широком простору који се протеже од динарских Aлпа до долина Мораве и Вардара. После Другог светског рата Тито ствара унутрашње административне границе у Југославији, које одвајају српско становништво од њихове матице Србије: Ив Лакост (Yves Lacoste) добро каже да се 1946. "трећина Срба нашла у административној зависности од више република, пре свега од Босне и Херцеговине, али и од Македоније, Хрватске и Црне Горе".

Овде ћемо настојати да докажемо да су Срби развили доста различите политичке праксе и друштвена понашања, зависно од републике у којој су живели, а које је Тито створио 1946. Југословенски ратови деведесетих година само су продубили процеп између Срба на нивоу становништва, наводећи уз то вође на мање или више плодне покушаје политичког или економског сједињења независно од тих граница, између Србије и отада нових околних земаља.

Борбени дух српског народа

Крајишници су Срби из Крајине који од XVI века живе на граници између масива западне Босне и хрватског дела панонске равнице. Бежећи из Турске царевине, ови сељаци-војници добили су од Aустријанаца посебан статус војника-извидника стационираних на босанским ободима и ослобођених пореза. Хрватски сељаци, живећи у феудалним оквирима и као порески обвезници Беча, гајили су посебну одбојност према новодошлим Србима. Бечке власти признају 1702. нарочит статус Србима, обележен јаком аутономијом. Срби са граница нису више под управом мађарских жупанија, већ сабора који је окупљао старешине свих задруга које су признате као власт на локалној основи, а православна вера је слободно упражњавана. На војном плану, историчар Жан Нузиј (Jean Nouzille) указује на то да "трупе на границама - 46.000 људи 1740. године - већином српске, представљају готово четвртину ефектива аустријских оружаних снага".

До стварања Југославије 1918. Срби на овим границама развијају посебне способности, које их разликују од њихове браће у Србији. Њихова вековна патролирања по планинама Крајине, уз велику слободу у односу на Беч, учинила су њихов карактер веома прекаљеним, дајући високо место војним вредностима и истовремено склоност ка аутономији. За време Другог светског рата Крајишници ће бити међу најбољим титоистичким борцима, подстичући на пружање отпора окупатору. Скупштина Срба с војних граница, која се и после 1848. састајала у својству владе са седиштем у Новом Саду, политички је обликовала Крајишнике у смеру увек доста либералном, а истовремено са склоношћу ка децентрализацији: садашња Српска независна партија Хрватске настоји кроз преговоре са Загребом да нађе прихватљив статус за мањину која живи у овој републици. Најзад, Нови Сад и Сремски Карловци представљају колевке модерне српске културе: у XIX веку Нови Сад ће дочекати прве савремене културне институције - универзитет и библиотеку (Матица) - а Сремски Карловци биће седиште Српске православне цркве до 1918. Дакле, Aустроугарска царевина представљала је за Србе одбегле на војне границе матицу њихове културне ренесансе.

Трауме Другог свјетског рата

Средином XX века, губитак аутономије, као и трауме из Другог светског рата, појачаће тежњу за самосталношћу и иредентизам Срба у Крајини. Између 1918. и 1991. Срби у Хрватској у више наврата захтевају аутономију у оквиру Хрватске која лабави своје везе с центром, каткад идући и до захтева за прикључењем с матицом Србијом. Изразити федералисти, Срби из Хрватске увек су давали првенство систему који је стваран у Београду, све док се нису појавиле центрифугалне силе; али, од тренутка када Хрватска тражи аутономију, односно отцепљење за Србе се поставља проблем одвојености од центра, дакле, преласка на статус мањине који није био предвиђен ни 1918. ни 1945.

Још 1920. хрватски вођа Стјепан Радић тражи једну хрватску сељачку републику у којој би Срби, мада југословенским Уставом признати као конститутативан народ и у правима изједначен с Хрватима, били без права; то наводи да реплику лидера Срба у Хрватској Светозара Прибићевића, који прети да ће Срби, на сваки сецесионистички покушај Хрвата у односу на Југославију, одговорити истом сецесијом Срба у односу на Хрватску.

Септембра 1939. Срби у Крајини одговарају на статус јаке аутономије дат Хрватској два месеца раније - стварним статусом corpus separatuma - захтевајући, како наводи историчар Душан Батаковић, да "Крајина буде одвојена од Бановине Хрватске и да створи посебан ентитет који би објединио и 25 срезова око Бихаћа. Чини се да југословенски комунисти тога доба признају као легитиман аутономашко-федералистички захтев Срба у Хрватској.

Године 1932. хрватски комуниста Ђура Цвијић, као решење конфликта између Срба и Хрвата, предлаже стварање једне "српске територије" у Хрватској, с "правом на самоопредељење"; у пролеће 1944. Моша Пијаде јеврејски партизански руководилац близак Титу, подсећа на могућност стварања аутономне српске области у Хрватској, у знак захвалности Крајишницима за њихове напоре у пружању отпора. Aли, рат ће појачати расцеп између Срба и Хрвата.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.