ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Рат проузроковале нове републичке војске

Када је грађански рат започео 1991, апарат створен послије 1945. прешао је под контролу било република, било локалних вођа. Послије НАТО бомбардовања Србије у трајању од 79 дана, војска је имала мало губитака, али њено повлачење из Космета најавило је неколико војних узмицања.

Кумановским споразумом јуна 1999. више од 20.000 војника KFOR-а добило је задатак да брани територију покрајине, а од наредне године Војска Југославије морала је да се врати из области свог гарнизона на Превлаци, на граници с Хрватском

**********************

Територијална одбрана и поделе у оквиру Војске Југославије 1991 - 1995. објашњавају многе факторе ратова у Хрватској и Босни деведесетих година. Пре свега, свака зараћена страна, како Срби, тако и Бошњаци и Хрвати, локално је располагала средствима за дуго ратовање и отпор. Дакле, када је грађански рат започео 1991, апарат створен после 1945. прешао је под контролу било република, било локалних вођа. Тако није изненађујуће ницање хрватске националне гарде од пролећа 1991, нити непопустљивост бошњачког отпора у Сарајеву од лета 1992. Узимајући као пример хрватску војску, француски министар спољних послова још је 1971. упозорио да Хрватска у то време може да рачуна на 110.000 људи под оружјем, што је изазвало бојазан Мике Трипала, генералног секретара Савеза комуниста Хрватске у време тзв. хрватског пролећа у Загребу.

Глобализација војске

Постојање територијалне одбране, локално организованих оружаних снага, објашњава чињеницу да је вођа босанских Срба Радован Караџић, уживао значајну подршку у српским четвртима Сарајева. Бомбардовања центра града дело је српских сељака-војника добро наоружаних и уверених да у једном рововском рату бране своју територију. Друго, организација унутар територијалне одбране ишла је на руку противприродним локалним савезима: тако се босански Муслиман Фикрет Aбдић борио против својих јер је у бихаћком џепу више волео да се удружи са Србима. Треће, разумевање експлозије насиља између 1991. и 1995. могуће је само враћањем на ту уситњеност југословенских оружаних снага. Када је сукоб букнуо 1991. у Словенији, шеф војске генерал Кадијевић, поштовао је крхку равнотежу међу републикама и да је не би пореметио, одлучио је да повуче своје трупе изоловане и опкољене жандармеријом у Словенији, уместо да поштује неповредив принцип сваке војске да брани спољне границе. Aли, поделе унутар ЈНA између центрифугалних сила и носилаца централизма унеле су летаргију коју су искористиле паравојске. У борбама око Вуковара 1991. ЈНA је тукла хрватске снаге, али иза ње је прошла паравојска, нажалост чувеног, Aркана који је извршио најгора пљачкања цивила. Око Книна, српско становништво је у почетку конфликта славило подвиге капетана Драгана, видећи у њима наставак правих хајдучких акција. У крајинама, босанској и хрватској, Војска Југославије предвођена генералима који су тражили прекид непријатељстава, издала је наређење својим трупама да се повуку почетком августа 1995. дозволивши хрватској војсци да заузме читаву регију.

У оквиру глобализације војски, не поставља се више питање веза између војне и цивилне власти онако како се то постављало под Милошевићевом влашћу, већ усаглашености или неусаглашености с међународним нормама. После НАТО бомбардовања Србије у трајању од 79 дана, војска је имала мало губитака, али њено повлачење из Покрајине Косово и Метохија најавило је неколико војних узмицања. Кумановским споразумом јуна 1999. више од 20.000 војника КФОР-а добило је задатак да брани територију Косова и Метохије, а од наредне године Војска Југославије морала је да се врати из области свог гарнизона на Превлаци, на граници с хрватском. После октобра 2000. и победе либералних демократа, нека врста реванша према бранитељима српског суверенитета изгледа да је била нит водиља победничких снага рата вођеног 1999. Под веома јаким притиском међународне заједнице и нарочито Сједињених Држава које везују добијање кредита за изручивање ратних злочинаца, српска влада сваке године мора да изручи неколико генерала. Генерали Крстић, Павковић и Перишић, који су 1999. бранили територију Косова и Метохије, одведени су у затвор у Хагу пошто су их ухапсиле ревносне полицијске снаге. Ове су чак морале, уз помоћ Интерпола и под притиском међународне заједнице, да ухапсе Чедомира Бранковића у Бугарској маја 2005. Тај официр био је члан делегације Војске Србије и Црне Горе у посети овој земљи, а гонио га је један хрватски суд због ратних дела у западној Славонији 1991.

Подјела по језицима

Иронија историје јесте у томе што је Бранковић био једини који је преживео масакр официра који је починила хрватска војска неколико седмица пре инкриминисаних дела. Но, листа бегунаца који су учествовали у рату на Косову, а које треба изручити, још је дужа, садржи бар 30 генерала. Евроатлантска интеграција тражи, осим хапшења ових генерала, да се удаље присталице бившег режима. Шеф контрашпијунаже генерал Aца Томић смењен је 2003, а генерал Нинослав Крстић који се прославио у антитерористичким борбама, пензионисан је са 150 пуковника у августу 2003.

Треба знати да осим српског постоје у Србији многи други језици, често са статусом службеног језика. Међу најпознатијим су албански, мађарски и ромски, који имају статус националног језика: довољно је да у неком месту већина становника говори тим језиком да би он био у редовној употреби у школи и администрацији. Даље, због титоистичког наслеђем, многи листови и радио станице који користе ове "националне" језике, раширени су по читавој територији Србије. На унутрашњем нивоу, говорни језици оних које Устав зове "мањинама", сачувани су: они се могу користити за време празника или на политичким скуповима.

 Тако у Скупштини Војводине, бар пет језика исписано је над вратима и у употреби су (с директним преводом на дебатама): српски, мађарски, словачки, румунски и русински. Ова политика језичке еманципације аутентична је црта интернационалистичког комунизма. По угледу на СССР где је Грузијац Јосиф В. Џугашвили (Стаљин) између два рата омогућио признавање једног минорног језика - татарског, или стварање - белоруског, Хрват Јосип Броз Тито подстицао је појаву нових језика: македонског - педесетих година, или обнову старијих језика - босанског, седамдесетих година.

(Наставиће се)

Везани текстови:

1. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Мала земља у Европи или регионална сила

2. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Србија на узбурканом балканском тлу

3. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Обнављање историјских веза са сусједним државама

4. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Дрина вјековима била преломна линија

5. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Краљевство Немањића моћна српска држава

6. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Косово и Метохија отворена рана Србије

7. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Национални интереси у вјерским тумачењима

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.