ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Од конститутивног народа до националне мањине

И док Aлбанци добијају аутономију на Косову и Метохији с мање од 500.000 становника и 8,15 одсто становништва Србије, Срби у Крајини и даље неће имати право на аутономију.

Послије Маспока у Хрватској Српско културно друштво Просвјета захтијева организовање аутономног школског система и прикључење Србији оних територија које одговарају некадашњој војној крајини

******************************

Године 1941. Срби представљају апсолутну већину у Крајини и има их бар 1.850.000 у Независној Држави Хрватској коју је Aнте Павелић прогласио 10. априла 1941. Миле Будак, усташки министар вера и образовања, одмах открива карте: "Један ћемо део Срба убити, други део прогнати, а трећи преобратити у католичку веру". Ређају се покољи сељака 1941. и достижу врхунац 25. јула 1941, када је погубљено 1.200 особа у малом селу Граховац; убијено је 300 свештеника и уништено 400 православних цркава и манастира. На истоку НДХ, почев од 1942. српски четници узвраћају нарочито у Херцеговини, али никада у толиком обиму и без геноцидне и систематске организације једног Павелића. Усташки тоталитарни систем манифестује се у концентрационим логорима Стара Градишка, Јастребарско или Јасеновац. Од 20. фебруара 1942. немачки официр Глајзе фон Хорстенау (Gleise von Horstenau) потврђује да је усташка милиција већ погубила минимум 300.000 Срба. Због овакве усташке политике, али и због прогонства, 1948. остаје само 543.000 Срба, односно 14,47% становништва Хрватске. И док Aлбанци добијају аутономију на Косову и Метохији с мање од 500.000 становника и 8,15% становништва Србије, Срби у Крајини и даље неће имати право на аутономију.

Буђење старих демона

Стидљиви покушаји обнављања извесне форме аутономије појавиће се у време титоизма, али увек као одговор на хрватску радикализацију. После Маспока, студентског и политичког покрета за отцепљење Хрватске, Српско културно друштво Просвјета захтева организовање аутономног школског система и прикључење Србији оних територија које одговарају некадашњој војној крајини. Aли, то ће бити само културни захтеви, никад испуњени.

Они, међутим, откривају код Крајишника извесну зебњу од сваке ерупције хрватског историјског права и сецесионистичког покрета. Када Хрватска коначно објављује своју независност јуна 1991, унутрашње административне границе које је Тито створио постају границе суверене државе. Тада Крајишника има 1.338.000 и живе на територији од 23.822 км². Још у јесен 1990. они су створили аутономне локалне ентитете, са самозваном општинском полицијом. Чин расцепа унутар СКЈ јануара 1990. између Хрвата и Словенаца с једне стране и осталих народа с друге, доживљавају као почетак отцепљења Хрватске и захтевају територијалну аутономију. Друга "пренагљеност", још увек у 1990. години, а која наговештава будуће сукобе, лежи у открићу костурнице која датира из Другог светског рата, што је власт у Београду инструментализовала. Међу становништвом које четрдесет година није имало право да укаже последњу пошту својим умрлима јер је то био ризик покретања усташког питања које је Тито брижљиво заташкавао, ово је имало ефекат шока. A нови Устав државе Хрватске донет децембра 1990. могао је само да погорша ствари. Симболи нове власти, међу њима фамозна црвено-бела шаховница, преузимају се из усташког режима и побуђују, дакле, ружне успомене. Но, пре свега, 12% Срба и 8% Југословена, то јест јака мањина у Хрватској, постају грађани другог реда. Срби прелазе из статуса конститутивног народа нестале Југославије, у статус мањине: они ће сада морати да говоре хрватски језик и, уколико желе да остану на хрватској територији, прихвате држављанство ове нове државе. Наставак је познат: прве барикаде подигла је српска полиција око села у Крајини марта 1991, а помоћ у оружју и добро обученим војницима послата је из Београда следећег лета. Aли, у историјском континуитету, Срби из Крајине, привикли на вишевековни аустријски смисао за организацију, стварају неколико аутономних ентитета који се одвајају од Милошевићевог окриља, те сами управљају својим територијама готово четири године.

Комунистичка убјеђења

Други фактор континуитета је тај што Крајишнике, који су били јаких федералистичких и често комунистичких убеђења, нису подржавали ни Караџићеви монархисти у Босни, ни опозиција у Србији. Та подељеност проистекла из посебног идентитета, можда објашњава то што је Милошевић повукао из Босне војнике југословенске војске само који дан уочи почетка операције "Олуја" која ће на пут изгнанства отерати 220.000 Срба из Крајине августа 1995".

...Шездесетих година XIX века умножавају се побуне у Босни као и у Херцеговини: од 935.000 становника Босне и Херцеговине, православних Срба било је још увек 400.000, али емиграциона кретања започета крајем XVII века, настављена су. Године 1875. више од 15.000 Срба ове регије, тражећи спајање са Србијом, подигло се против Турског царства које је и овога пута одговорило страховитом репресијом; погубљено је 6.000 цивила, а 250.000 је пребегло преко Саве, што је био највећи егзодус после XVI века. Срби из Босне видели су Србију као Пијемонт, а ова је подржала устанак у Херцеговини. У Босни и Херцеговини настајали су студентски покрети који су отворено исказивали жељу за прикључењем "матици", као Младобосанци или Уједињење или смрт; мада их Београд није директно помагао, понуђена им је логистичка подршка.

Велике силе су 1878. међународни мандат над Босном и Херцеговином повериле Aустроугарској и гувернер Бењамин Калај покушао је да од свих делова створи једну "босанску нацију". Калај је, нарочито крајем XIX века, водио политику насилног покатоличавања, намећући латински алфабет у српским школама, не либећи се чак да хапси српске наставнике који су одбијали ове тенденције. Иако су 1905. Срби поново успоставили контролу над својим верским и културним институцијама, Калајева политика само је учврстила "Србији улогу Пијемонта".

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.