ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Новопазарски санџак исламски коридор

Послије 1945. Новопазарски санџак ће изгубити свој аутономни статус, али ће сачувати вјерску посебност под контролом Исламске заједнице Југославије, која је под Титом имала намјену да представља све муслимане.

Данас, од отприлике 400.000 људи, 40 одсто нису Муслимани: постоји јаз између града и села, Бошњака, Турака и других мањина настањених у великим центрима и Срба потиснутих у околна брда

**********************

Новопазарски санџак, територијални појас од 8.887 км², чини најмању карику, али у средишту надирућег ислама у бившој Југославији. Између Босне и Косова и Метохије та планинска територија величине једног француског департмана, кључна је за развој муслиманског радикализма у југоисточној Европи...

... Ова област, коју су средњовековни хришћани називали Рашка, простире се од обода херцеговачких и црногорских планина до косовске равнице. Рашка, средиште првог српског краљевства, укључена је у Турску царевину 1455. као део шире целине - Македоније, затим Босне. Стара Рашка постаје од XV века аутономна целина с верском независношћу у односу на Цариград, а 1790. добија име Новопазарски санџак. Поставши 1908. стратешки коридор под аустријском контролом, ова територија је служила да препречи пут ширењу краљевине Србије, пре но што ће јој бити прикључена 1913. После 1945. Новопазарски санџак ће изгубити свој аутономни статус, али ће сачувати верску посебност под контролом Исламске заједнице Југославије која је под Титом имала намену да представља све муслимане. Данас, од отприлике 400.000 људи, 40 одсто нису Муслимани: постоји јаз између града и села, Бошњака, Турака и других мањина настањених у великим центрима и Срба потиснутих у околна брда.

Пројекат одвајања од Србије

Специфична историја, као и географска и демографска ситуација, објашњавају кључни положај Санџака. Почетком деведесетих година, план муслиманских аутономаша ове области био је да је припоје Хрватско-муслиманској федерацији, следећи логику културне заједнице с Бошњацима Сарајева. То би представљало целовит бошњачки простор од Бихаћа до Новог Пазара, што је узнемирило тадашње југословенске власти. Тај пројекат представља повратак на отомански период, што логично доводи до турске подршке аутономашима Новог Пазара почетком деведесетих година. Тако је у Истамбулу 1992. отворена Канцеларија за независни муслимански Санџак, биро који је створио лидер Сулејман Угљанин, а која је третирана као да је амбасада.

Од 1990. Сулејман Угљанин је био на челу Националног савета санџачких Муслимана који је заступао све политичке тенденције ове области. Но, како је Београд забранио ову организацију, Угљанин је основао дванаестак покрета којима је управљао из иностранства: Матица Муслимана, Удружење муслиманских писаца и лист Санџак, организовани су тајно. Угљанин је национални савет Муслимана сматрао огранком Партије демократске акције Изетбеговића с којим је одржавао значајне везе. Године 1992. санџачки Муслимани тајно су организовали референдум самоопредељења. Као посланик демократске опозиције (ДЕПОС) од 1996. Угљанин је то искористио да у више наврата затражи "специјалан статус" као прву етапу прикључења Хрватско-муслиманској федерацији, по логици бошњачког полумесеца.

Aлбански експанзионизам

Овом су се самоорганизовању прикључили чести захтеви за међународну помоћ, што је друга сличност с Демократском лигом Косова. Угљанин је желео да ОУН пошаље снаге за превенцију, као у Македонији, а непрестано је тражио "специјалан статус под протекторатом ОУН". Када је реч о идентитету његових штићеника, Угљанин је био јасан: позивајући се на мировне преговоре у Босни, говорио је да је требало укључити Бошњаке Санџака. Како би дао статус овом идентитету, Угљанин је 1994. објавио меморандум о "специјалном статусу"; лидер санџачких Муслимана њиме је тражио одбрану грађанских и културних права, али и то да "овај нови ентитет може закључивати споразуме са страним земљама".

У овом контексту, радикализованом због рата у Босни, српске власти хтеле су да уклоне претњу међуетничке експлозије. Тако је 1994. одржан процес против вођа Изетбеговићеве Партије демократске акције у Санџаку. Оптужбе за "поседовање оружја" и покушај оружаног устанка против "територијалног интегритета" Србије, одвеле су 24 Муслимана у затвор на десет месеци. Главно питање овог процеса било је следеће: да ли је пронађено оружје прикупљено за одбрану у случају оружаног сукоба између муслимана и православних, или је служило за неки будући устанак против Милошевићевог режима? Судије су се определиле за другу опцију, што није демантовао албански лидер Aзем Власи говорећи да "неопходност самоодбране није фикција, већ је део наше реалности".

Косово и Метохија, те јужна Србија, као и северна Македонија, области су у којима се екстремни албански експанзионизам развија почев од краја деведесетих година. Дакле, тај процес се шири не само на штету српског становништва које је приморано да бежи, већ и турске, муслиманске и бошњачке мањине које су такође ухваћене у замку и живе у стању непрестаног страха.

Од кад је јужна српска покрајина стављена под заштиту UNMIK-а, демографски и људски биланс је ужасан. Између 1999. и 2004, од 250.000 Срба, Рома, Горанаца и Турака протераних с Косова након Кумановског споразума, само 5.800 могло је да се врати на своја огњишта (углавном несрби: Горанци, Роми и Бошњаци). Убијено је 1.197 Срба, 1.305 их је рањено, 1.138 киднаповано - од којих је 155 било убијено, а остала је непозната судбина њих 863. Више од 150 православних цркава и манастира срушили су албански екстремисти, 40.000 кућа спалили или уништили експлозивом, а пред очима често пасивних војника KFOR-а (1999. године 60.000 војника, 2004. године 18.000) и полиције ОУН. Резултат ове политике терора јесте тај да 80 одсто територије покрајине Косово и Метохија настањују искључиво албанофони, док су 1991. настањивали 53 одсто територије.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.