ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Лингвисти националисти растакају српски језик

Бењамин Калај, гувернер Босне и Херцеговине од 1882. до 1903, подстакао је покрет за стварање једног новог језика, како би боље одијелио становништво муслиманско и српско.

Да би се подупро овај лингвистички национализам, у Сарајеву је чак штампан часопис једноставно назван Бошњаци, који ће од 1903. до 1914. развијати идеју "муслиманске нације" у Босни и Херцеговини

************************

... Данас се боље разуме зашто је српскохрватски од седамдесетих година постао политички улог који је Србију ставио у средиште лингвистичких борби. Но, ове лингвистичке тензије још и данас подстичу раздвајање од суседних република, а појачавају поделе и у самој Србији. У Хрватској крајем шездесетих година јављају се лингвистичке напетости које доводе у питање јединство српскохрватског језика. То јединство, међутим, било је потврђено 1954. споразумом који је кодификовао заједнички језик, а закључен је између Матице српске и Матице хрватске.

Истовремено центри чувања националне културе и ширења језика, матице - или "матрице" Југославије - као и у Чехословачкој, помогле су националном уједињењу у првој половини XX века: њихова одбрана националне културе олакшава, напротив, поделе међу републикама после 1945. (примери Хрватска и Босна).

Језик и устав

Године 1967. група хрватских лингвиста и писаца предлаже да се у устав федералне Југославије унесе раздвајање језика, хрватског и српског, захтевајући да службена документа буду исписана на хрватском, четвртом службеном језику, поред српског, словеначког и македонског. Године 1971. појављује се први хрватски Правописни приручник очишћен од српских утицаја, а почетком деведесетих година Хрватска академија знаности и умјетности после вишегодишњег рада издаје Хрватски рјечник, где је посебна пажња посвећена стварању нових речи, приближавајући их латинском, а удаљујући их од њиховог словенског корена.

У Босни и Херцеговини исти покрет се развија осамдесетих година на подстрек интелектуалаца и публициста, често емиграната. Ови последњи преузимају један аустријски пројекат с краја XIX века, о "босанском" језику. Бењамин Калај (Бењамин Каллаџ), гувернер Босне и Херцеговине од 1882. до 1903, подстакао је покрет за стварање једног новог језика како би боље оделио становништво муслиманско и српско. Позајмљујући речи из турског језика и додајући их српскохрватском, граматичар Фране Вулкетић редиговао је једну босанску граматику коју су аустријске власти штампале 1890. Да би се подупро овај лингвистички национализам, у Сарајеву је чак штампан часопис једноставно назван Бошњаци, који ће од 1903. до 1914. развијати идеју "муслиманске нације" у Босни и Херцеговини.

Босански публицисти, Муслимани Aдил Зулфикарпашић и Смајил Балић, почев од 1987. реорганизовали су бошњачку матицу боравећи у егзилу, док је Мухамед Филиповић употребио сву добру вољу да се обнови босански језик. Сва тројица подржавала су редакцију новог речника у складу с идејом бошњачке нације, а босански језик је постао бошњачки. Од 1992. телевизија у Сарајеву користи ову нову лексику која, узимајући све више турцизама, постаје обележена типично арапским формулацијама и речима. Од 1996. школски уџбеници у муслиманском делу Хрватско-муслиманске федерације преносе овај нови језик.

У Санџаку "не разумију" српски

Развој бошњачког језика одржава се и у самој Србији. Крајем 2004. српски министар за образовање, бринући о поштовању мањина, предузео је у Санџаку, области веома насељеној Муслиманима, снабдевање школа уџбеницима на бошњачком језику. То је изазвало штрајкове професора књижевности јер, ма колико били срећни што могу да користе и предају бошњачки уместо српског, Муслимани у Санџаку жале се да не разумеју језик који долази с оне стране српско-босанске границе (због недостатка "стручњака" за овај језик у Србији, сама власт је затражила од лингвиста у Босни да израде ове нове приручнике). Међународна кризна група (International Crises Group) је 17. маја 2005. назвала "лингвистичким апартхејдом" образовну политику коју воде санџачке власти. Кризна група је указала на опасност од подела међу наставницима ако санџачки Муслимани користе свој дијалекат, а Срби наставе са својим језиком. Ова политика Министарства културе Србије према мањинама која примењује европске стандарде на посебну локалну ситуацију, може само да доведе до нових тензија...

...Све у свему, чврсте гаранције понуђене мањинским језицима изгледа да дају политичког простора центрифугалним тенденцијама. У Војводини 2003. и 2004. појединци су поднели тужбе против рок концерата које су организовала мађарска удружења. На темељу напред наведеног принципа, републичка власт у Србији не може забранити нити надгледати културне манифестације у организацији мањина. Aли, велико је било изненађење становништва покрајине када су медији показали фотографије групица екстремне деснице у зеленим кошуљама са слоганима у корист "велике Маџарске", који датирају из Другог светског рата. A концерт је у почетку требало да окупи фолклорне групе иза којих су се заклањали радикални пропагандисти. Најзад, становници Црне Горе, који највећим делом говоре српски, било да се изјашњавају као Црногорци или као Срби, од пре неколико година уздрмани су језичким препиркама. По хрватском моделу седамдесетих година, лингвисти подржани од дела власти, направили су 2003. нацрт Црногорског речника. Он још није законски одобрен, али његово промовисање дели црногорско друштво. "Матерњи језик" који се том приликом појављује, ризикује стварање нових сукоба идентитета: протести и штрајкови наставника у Никшићу 2004. окончани су уз неколико случајева отпуштања и још увек се професори судски гоне.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.