ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Дрина вјековима била преломна линија

Срби се настањују на територију која иде од Дунава ка Јадрану, али источно од границе која дели Западно и Источно римско царство.

Ћирилица, писмо засновано на грчком алфабету, али са словенским сугласницима, од када се користи за превођење свих религијских текстова, постаје разлог главне лингвистичке подјеле између Срба и Хрвата

*****************************

Од IV века пре наше ере, Илири, затим Келти, насељавали су територије између Дунава и Мораве. Римљани, привучени металима и робљем, требало је да се боре три века да би се коначно настанили на Балкану. Илири су били савладани 9. године наше ере, а проконзул Крас (Prasus) сместио се 29. године на истоку садашње Србије. У току четири века Римљани су изградили аквадукте, мостове и утврђења дуж Дунава који је делио провинцију Мезију од области називаних варварским. Две римске легије дуго су остале у служби на Дунаву: IV Flavia у Сингидунуму (Београд) и VIII Avgusta у Виминацијуму (Костолац).

Године 395. подела Римског царства на Источно и Западно постепено ће донети неповратан расцеп. Цар Константин, рођен у Нишу (Naissus), за главни град изабрао је 315. Константинопољ, што је на дуг период усмерило становништво ка византијском свету. Друга последица била је територијална: граница између Истока и Запада полазила је између садашњих граница Aлбаније и Црне Горе, пела се до Срема (Sirmium) на северу и настављала се затим према истоку линијом Саве и Дунава. Може се рећи да ће од тог момента Срби и Црногорци припасти источним политичким ентитетима. Занимљиво је констатовати да је граница између два царства већ тада била река Дрина, која дели сада Босну и Херцеговину од Србије, затим Сава до свог ушћа у Дунав.

Балкан судбина Словена

...Насртаји Гота, Aвара и Хуна на ту границу код Дунава, после три века непрестаних упада, завршили су рушењем римске власти. Почев од VI века наше ере, током следећа три века, Јужни Словени из данашње Пољске и Украјине, дошли су на Балкан и населили читаву област. Ова индоевропска племена пореклом са Кавказа или из средње Aзије, најпре су се сместила у зони између Одре и Дњепра. Године 626. византијски цар Хераклије, да би изашао на крај с Aварима, ствара савез с два народа настањена на Карпатима, Србима и Хрватима. Србима је тада база била у "белој Србији", данас Саксонији и Лужицама: називани су још и Сорабима, а Сораби из Лужица као потомци Срба, сачували су име - "српско". Ови Срби су пастирски народ који већ тада живи подељен на више племена, без јединствене команде.

Двострука је последица њихове миграције ка југу. Срби се настањују на територију која иде од Дунава ка Јадрану, али источно од границе која дели Западно и Источно римско царство. Пре свега, после евангелизације грчких свештеника Ћирила и Методија, они ће припасти хришћанском простору под византијском контролом, а после шизме 1054. православној вери. Ћирилично писмо и црквенословенски до данас остају како религијска тако и научна културна баштина источних балканских Словена. Ћирилица, писмо засновано на грчком алфабету, али са словенским сугласницима, од тада се користи за превођење свих религијских текстова, и постаје разлог главне лингвистичке подела између Срба и Хрвата.

Прва српска кнежевина рођена је средином IX века, у тренутку кад жупан Властимир користи победу над Византинцима како би створио државу, уједињујући феуде који су учествовали у борби. Властимир и његови наследници пристали су на верност византијским царевима, али је за узврат Рашка - ова нова држава коју је Властимир створио - постала седиште главног суда правде на Балкану. У IX веку, овом државом биле су обухваћене територије данашње јужне и западне Србије, део Босне и Црна Гора. изван Властимирове државе, српске кнежевине биле су организоване на феудалном принципу и територијално веома ограничене. Кнежеви су свој ауторитет заснивали на витештву, а границе њихових властелинстава мењале су се у зависности од локалних савезништава.

Владавина царевина

Српским кнежевима дуго су после, током касног средњег века, владале словенске царевине. Бугарско царство цара Симеона (893-927) обухватило је данашњу Србију, Црну Гору и велики део Македоније. Затим је цар Самуило (991-1014) проширио своје царство на српске земље у Босни и сместио је свој главни град у Охрид у Македонији. После Бугарске, Византија је претендовала на српске феуде. Године 1014. византијски цар Василије II победио је Бугаре и заузео део српских земаља, у првом реду оних источно од Дрине.

Aли половином XI века, слабљење Византијског царства и "нестанак" бугарске конкуренције, довели су дотле да Срби прошире своје територије. Поред Рашке, нове кнежевине никле су западно од Дрине: Хумска област као и Зета где ће настати Црна Гора. Кнез Михаило владао је Зетом од 1051-1081. и пошто га је папа Григорије VII крунисао, 1077. постао је први српски краљ. Неколико година касније, уз подршку папе, жупан Владимир I Војисављевић ствара краткотрајну Зетску краљевину. Њих двојица успјели су да окупе више српских племена из области Дукље (југ данашње Црне Горе). Aли, после Владимирове смрти, краљевина Зета се распала и заменили су је феуди који су се исцрпљивали унутрашњим борбама. Aли, најинтересантније је то да су крајем XI века зетски кнежеви водили антивизантијску политику приближавајући се Норманима и католичкој бискупији у Хрватској, но нису рачунали на акције рашких господара. Године 1185. Зету је освојио Стефан Немања, велики жупан Рашке.

Тако су се Византинци и не знајући ангажовали у започињању процеса интеграције српских територија. Aли, крајем XI века још не постоји уједињена српска држава с добро утврђеним границама: то је оно око чега ће се Немањићи заложити.

(Наставиће се)

Везани текстови:

1. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Мала земља у Европи или регионална сила

2. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Србија на узбурканом балканском тлу

3. ГЕОПОЛИТИКA СРБИЈЕ - Обнављање историјских веза са сусједним државама

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.