ЕКОНОМСКA И СОЦИЈAЛНA СЛИКA РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (IV)

Опстали перадари и повртари

Само три највећа привредна предузећа у Љубињу прије рата запошљавала 950 радника. Данас ова источнохерцеговачка општина има укупно око 900 запослених. Млади се не враћају у Љубиње. Перадарство је будућност. Шта је “словеначка запосленост”

Предратни привредни хроничари Љубиња још су у насловима текстова истицали овдашњу високу “словеначку запосленост”, спомињући да је за њу најзаслужнија металопрерађивачка индустрија “Соко”, пољопривредна производња - воћарство и перадарство - у оквиру AПРО “Херцеговине” и индустрија конфекције у саставу столачког Инкоса.

Само ова три предузећа запошљавала су близу хиљаду радника. Данас су те слике само у сјећањима.

Љубиње је сада изразито неразвијена општина са око 5.000 становника, са 870 запослених, од чега 250 у јавном сектору. На Бироу рада их је 571. Онима који раде просјечна плата је свега 430 марака.

У пријератном саставу становништва Срби су чинили 90 одсто. Повратника је, кажу у општини, мало - а за то је,  како објашњавају, “крива искључиво слаба економска ситуација”.

Све више печалбара

Из сличних разлога и од 160 студената, колико их сада студира, најчешће на универзитетима у Новом Саду, Бањој Луци и Источном Сарајеву, и знатно мање у Београду, Мостару и Никшићу, мало ће их се вратити у завичај. Одлазе даље трбухом за крухом. Неки нови печалбари!

- По традицији, бар 80 одсто ће их остати у мјестима или регијама гдје дипломирају - каже Ђорђе Тохољ, директор Средње школе “Светозар Ћоровић”, коју похађа око 160 ученика - у четири одјељења Гимназије, два одјељења економских техничара и једном Угоститељске школе.

Од свих ратних и поратних “ђака генерације” вратио се само један: 27-годишњи грађевински инжењер Бранислав Пешут. Одужио је приправнички стаж у општини. Радно мјесто ће га, вјероватно, задржати у Љубињу.

Говорећи о промјенама, начелник општинског Одјељења за привреду и финансије Чедомир Ћук причао је да су директном продајом приватизовани ГП “Грађевинар” и “Плантаже”, док је “Перадарство” приватизовано практично продајом, послије спроведеног стечајног поступка.

Предузеће “Радовиња метал” и хотел “Љубиње” - власнике су добили послије стечаја. Приведен је крају и стечај у “Соко холдингу”, док ће они у “Доганиа 1890” и “Соко - панелима”, све су прилике, потрајати дуже.

Радницима из већине тих предузећа повезан је стаж, неки су већ у пензији, а, нажалост, најмање је оних који су нашли посао код новог послодавца!

“Соко” без крила

Укупну слику транзиционе кризе допуњују “Соко - фабрика транспортних средстава” и “Соко гума”, гдје послије ваучер приватизације никако да стану на своје ноге.

Насупрот потпуном краху металске индустрије, у укупној слици љубињског привредног стања највиталнији су пројекти на бази перадарства, гдје су се развили и капацитети регионалног значаја. Највише запослених међу перадарима, 45, има “Кока продукт”. 

На фарми за производњу конзумних јаја имају од 80.000 до 100.000 кока носиља. Јаја продају широм БиХ, највише у Сарајеву, Мостару, Бањој Луци, Зеници и Требињу. Већ пет година раде и опстају на тржишту, у нимало лаким условима. Плате исплаћују редовно...

У пословима се додирују са другим љубињским капацитетима: “Фармавитом” - фабриком сточне хране, “Љубивитом”- која производи једнодневне пилиће и “Карнексом” - који прерађује месо.

Надаље, на фарми “Aграра” одгајају 18-недјељне пиленке за продају, а и за производњу јаја...

Перадарство је мукотрпан посао, у којем се ради 24 часа свих 365 дана, али за сада се солидно носе са свим искушењима. Ту је добра и сигурна зарада. Други имају још мање. Свјесни су тога и перадари, па су се прихватили овог тешког посла. Уз перадарство, традиционално херцеговачко занимање је узгајање поврћа. Сваки педаљ плодне земље у камену искоришћен је за узгој поврћа, највише лука. Тако су опстали и повртари.

У овој општини, која се некад дичила изузетно високом запосленошћу, посљедњих година се на конкурсе јавља и по три пута више кандидата него што има радних мјеста.

Многи од оних који траже посао сањају да га нађу у предузећу “Љубињски експорт”, јер су овдје плате редовне. Крећу се око 400 марака просјечно и, с обзиром на ову грану, може се рећи да су добре. Воље за рад има, још да буде посла.

(Наставиће се)

Вриједне ткаље

У одвајкада сиромашној текстилној грани Љубињци имају фирму с највише запослених. У фабрици за производњу конфекције “Љубињка експорт” већ двије године, без престанка, ради 125 радника, углавном жена. Производе женске љетне и зимске панталоне, и преко “Новотекса” из Требиња извозе на њемачко тржиште.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.