Економска и социјална слика Републике Српске (II)

Куда су нестали гиганти

Индустрија поклекнула у приватизацији. Како је дошло до нестанка највећих фабрика у Бањој Луци и региону? Хиљаде   радника остало без посла, а државни фондови без пара. Окренути према истоку и западу. Савремена фабрика УНИС и стручна радна снага

Нема више великих привредних система као што су били “Чајавец”, “Јелшинград”, УНИС, “Инцел”, “Врбас” и друга предузећа у Бањој Луци која су била окосница привредног развоја града. Економска политика била је да се на клириншком тржишту робе продају Истоку, а за оно што нам треба задужујемо на Западу. Тако је то дуго трајало.

Шта се десило са гигантима који су до прије деценију и по имали препознатљиво име на домаћем и свјетском тржишту, да сада немају ни трага од некадашњег богатства и угледа?

 Вишак радника

У Привредној комори Републике Српске сматрају да је велика штета што је дошло до економске пропасти најважнијих фабрика у Бањој Луци, због чега је на хиљаде радника остало без посла а државни фондови без пара. Индустријска производња је у посљедњих 15 година у великом технолошком заостатку и тешко ће бити да поново стане на ноге. Главни разлог је недостатак тржишта, спора организациона и власничка трансформација предузећа и прилагођавање тржишним условима. Проблем је и то што непосредно по завршетку рата 1995. године није било одговарајућег социјалног програма, пошто су наша предузећа била оптерећена прекобројним радницима.  

- Индустрија је поклекнула у приватизацији. Кашњење са покретањем стечајева је многе фабрике бацило у дугове и због дугогодишње неликвидности, предузећа су се нашла пред ликвидацијом и затварањем - објаснио је секретар Удружења за привреду и металску индустрију у републичкој Привредној комори Перо Ћорић.

Пословни систем “Чајавец” имао је прије 15 година у свом саставу 19 предузећа и запошљавао је 10.000 радника. Од некадашњег система остало је веома мало. Капитал фабрике у центру града, вриједан на стотине милиона марака, продат је у приватизацији и стечају новим бизнисменима углавном за купоне старе девизне штедње.

Број радника се постепено смањивао, па је 1998. године када су рађени почетни биланси стања фабрика које се спремају за приватизацији, у евиденцији у “Чајавецу” било запослено 4.000 радника. Број радника се из године у годину смањивао, и овдје сада ради мање од 500 људи. “Чајавец” је имао три производна програма, намјенску индустрију, ауто-индустрију и такозвану “комерцијалну индустрију” коју је обухватао производњу бијеле технике. Фабрика је имала и погоне у Челинцу, Фочи и Шипову.

- У међувремену су многа од тих 19 предузећа изгубила тржиште и по мени то је основни разлог зашто “Чајавец” не ради. Требало би извршити ревитализацију намјенске индустрије, јер је то шанса за извоз - говорио је Ћорић.                                     

 Фабрика будућности

 Ово су лоши примјери стечаја који не морају увијек водити у ликвидацију. Стечај кроз реорганизацију може довести и до оздрављења предузећа и покретања производње као у “Aлатници” гдје је запослено више радника него што је било прије. Успјели су да се “пробију” на њемачко тржиште.

Фабрика хладно ваљане траке УНИС запошљавала је прије рата 1.200 радника. Проблем приватизације ове фабрике је што никако није могла да се ријеши подстанара, односно СФОР-а. УНИС има велике производе капацитете од око 110.000 тона годишње. Запошљавао је 350 радника и располаже са око 300.000 квадрата простора. То је фабрика за будућност.

- Ова фабрика не може кренути без стратешког партнера. На тржишту металске индустрије велика је глобализација. На примјер, рудници у Љубији нису могли кренути са производњом док није дошла компанија “Миталстил”. Исто је и са фабриком цијеви из Дервенте док их није купио “Балканстил”. Спас за УНИС је да их купи или “Балканстил” или друга свјетска корпорација и да на тај начин повећају производњу и извоз - тврде у Привредној комори.

Пословни систем “Јелшинград” имао је пет фабрика, односно Творницу алатних машина, “Ливницу”, затим погоне у Прњавору, Градишци и Котор Варошу. “Ливница” је успјешно приватизована од стране словеначке фирме “Ливар”. “Јелшинград” Прњавор купио је партнер из Хрватске, “Јелшинград” Градишка купили су Италијани, док је “Јелшинград” Котор Варош пронашао партнера у поступку стечаја. Дрвна индустрија “Врбас” је послије неуспјеле приватизације у стечају продата је компанији “Нискоградња” из Лакташа.

                                                           (Наставиће се)

“Инцел”

Бањолучки “Инцел”   некада  је запошљавао око 6.000 радника, док данас овдје ради једва око 500 људи. У “Инцелу” су приватизовани погони “Целекса”, док је остали дио имовине претворен у индустријску зону која тек треба да добије своју физиономију и функцију .

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.