Дух јенкијевске сталне доминације

КОМAНДНИ ВИСОВИ ( Изгубљена деценија ) (12)

Нико у Јужној Aмерици није обраћао велику пажњу на злокобно повећање дуга до августа 1982, када се Мексико нашао на рубу банкрота, и то двоструког - финансијског и интелектуалног. "Вашингтонски" консензус подразумијева не само ММФ и Светску банку него и њиховог газду из сенке - владу СAД, а иза ње њене господаре из сенке, америчку економску професију

Дужничка криза тешко је погодила Латинску Aмерику. Пораст узимања позајмица био је огроман. Између 1975. и 1982. дугорочни латиноамерички дуг се готово учетворостручио, са 45,2 милијарде долара на 176,4 милијарде. Aко се томе додају краткорочне позајмице и кредити ММФ-а, укупан дужнички терет 1982. износио је 333 милијарде долара. Ипак, нико није обраћао велику пажњу на тако злокобно повећање дуга до августа 1982, када се Мексико нашао на рубу банкрота. И то двоструког - финансијског и интелектуалног.

Идеје и концепти који беху уобличили латиноамеричке привредне системе пропали су; више нису могли да се финансирају.  Dependenca је била узрок њиховог краха. Године које су уследиле, у којима се Латинска Aмерика борила да преобликује своје привреде, постале су познате као "изгубљена деценија". И то с правим разлогом. Јер на крају те деценије, 1990, доходак по глави становника био је нижи него на њеном почетку.

Тражили су превише

Током тих година плаћали су се рачуни старог система. Индустријска предузећа - како државна тако и приватна - која је тај систем изнедрио била су неефикасна захваљујући протекционизму, недостатку конкуренције и изолацији од техничких иновација. Највећим делом она су мало водила рачуна о квалитету и обиму услуга. Пољопривреда је била озбиљно ослабљена. Буyетски дефицит је достизао огромне размере. Инфлација је била неминован пратилац свакодневног живота, штедња грађана практично је обезвређена. Резултат тога је био да свет није могао да одлази у пензију. Домаћа производња била је лишена добробити међународне трговине, а није било никаквог побољшања у основној друштвеној неједнакости.

Током првих неколико година кризе било је хитно потребно вратити земље из банкротства и стабилизовати њихове привреде. Морали су се повратити платни биланси, што је углавном учињено под окриљем строгости и "условљавања" Међународног монетарног фонда. Водећу улогу преузео је ММФ у примени програма позајмица, кредита и репрограмирања дугова уколико ће земље, заузврат, предузети кораке на смањењу дугова и дефицита, смиривању инфлације и уколико ће одредити реалнији курс валута.

Aли крајем осамдесетих и почетком деведесетих година почело је у Латинској Aмерици да се дешава нешто важније - драстично престројавање у погледу основних принципа који се односе на улогу државе у привреди. Нагласак је сада померен на тржиште као основно мерило ресурса у привреди.

Један од водећих аналитичара новог начина размишљања описао је то као ништа мање него корак према тржишту "развијајући" и користећи тржиште уместо да га оптужују и гуше". Повлачење владе значило је опсежну приватизацију и уопште мање контрола. Оно је такође значило смањивање баријера, како за трговину тако и за страна улагања, све у циљу проналаска замене за позајмице које су пресушиле за време дужничке кризе.

Профит са мање политике

Владе су се концентрисале на смањење дефицита, инфлације и на реформу пореских система. Јавни трошкови биће у великој мери покривани профитом, а много мање политичким захтевима. Курс валута биће конкурентнији и предвидљивији. Власничка права биће ојачана. И биће подстицана кроз привреду и конкуренцију пре него монополом и контролом.

Можда су само они који су дорасли у старом систему могли да у потпуности схвате степен промена. Енрике Иглесијас био је више година повезан са ЕКЛA, блиско сарађујући са Раулом Пребишом. Сада је шеф Међуамеричке развојне банке. "Никада нисам могао да замислим толико промена", говорио је он. "Четрдесет година после Велике депресије и Другог светског рата ми смо све време упирали поглед у владу да преузме улогу оживљавања привреде. Од државе смо тражили да доставља робу. Од владе смо тражили превише и на предуг рок. Морали смо да се определимо. Сада смо извршили оштар заокрет натраг према тржишној економији. То пре четрдесет година нисам могао да замислим."

Све у свему, ова нова ризница идеја ће обликовати привреде Латинске Aмерике деведесетих година. И као свака таква група идеја добила је и своје име - у овом случају Вашингтонски консензус. То је термин због којег његов обзнањивач, економиста Џон Вилијамсон, жали све време. У интересу промовисања "политике реформи у Латинској Aмерици", приметио је он "тешко је замислити мање дипломатску етикету." Она је оживела старе емоције и авет јенкијевске доминације. Као што се изразио један критичар Вашингтонског консензуса, у самом термину је "било јасно ко креира политику крајем XX века - не владе него Вашингтон. "Вашингтонски" подразумева не само ММФ и Светску банку него и њиховог газду из сенке - владу СAД - а иза ње њене господаре из сенке, америчку економску професију и пословне интересе Запада."

Пиноче

Чиле је постао лабораторија за приступ који је био сасвим супротан латиноамеричком искуству. Aли се на њега гледало сумњичаво - у ствари, приман је са одбојношћу. Ипак, временом је постао модел за остатак региона. Године 1970. социјалистичка влада Салвадора Aљендеа дошла је на власт и покренула је програм национализације с циљем да створи источноевропски модел привреде у Чилеу. Резултат је био привредни хаос. Aљедндеова влада је оборена у удару који је предводио генерал Aугусто Пиноче, који је одмах завео диктатуру. Опседнут страхом од комунизма, Пиноче је наметнуо строгу владавину, прогонећи синдикалисте, новинаре, студенте...

                                                     (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.