Duh jenkijevske stalne dominacije

KOMANDNI VISOVI ( Izgubljena decenija ) (12)

Niko u Južnoj Americi nije obraćao veliku pažnju na zlokobno povećanje duga do avgusta 1982, kada se Meksiko našao na rubu bankrota, i to dvostrukog - finansijskog i intelektualnog. "Vašingtonski" konsenzus podrazumijeva ne samo MMF i Svetsku banku nego i njihovog gazdu iz senke - vladu SAD, a iza nje njene gospodare iz senke, američku ekonomsku profesiju

Dužnička kriza teško je pogodila Latinsku Ameriku. Porast uzimanja pozajmica bio je ogroman. Između 1975. i 1982. dugoročni latinoamerički dug se gotovo učetvorostručio, sa 45,2 milijarde dolara na 176,4 milijarde. Ako se tome dodaju kratkoročne pozajmice i krediti MMF-a, ukupan dužnički teret 1982. iznosio je 333 milijarde dolara. Ipak, niko nije obraćao veliku pažnju na tako zlokobno povećanje duga do avgusta 1982, kada se Meksiko našao na rubu bankrota. I to dvostrukog - finansijskog i intelektualnog.

Ideje i koncepti koji behu uobličili latinoameričke privredne sisteme propali su; više nisu mogli da se finansiraju.  Dependenca je bila uzrok njihovog kraha. Godine koje su usledile, u kojima se Latinska Amerika borila da preoblikuje svoje privrede, postale su poznate kao "izgubljena decenija". I to s pravim razlogom. Jer na kraju te decenije, 1990, dohodak po glavi stanovnika bio je niži nego na njenom početku.

Tražili su previše

Tokom tih godina plaćali su se računi starog sistema. Industrijska preduzeća - kako državna tako i privatna - koja je taj sistem iznedrio bila su neefikasna zahvaljujući protekcionizmu, nedostatku konkurencije i izolaciji od tehničkih inovacija. Najvećim delom ona su malo vodila računa o kvalitetu i obimu usluga. Poljoprivreda je bila ozbiljno oslabljena. Buyetski deficit je dostizao ogromne razmere. Inflacija je bila neminovan pratilac svakodnevnog života, štednja građana praktično je obezvređena. Rezultat toga je bio da svet nije mogao da odlazi u penziju. Domaća proizvodnja bila je lišena dobrobiti međunarodne trgovine, a nije bilo nikakvog poboljšanja u osnovnoj društvenoj nejednakosti.

Tokom prvih nekoliko godina krize bilo je hitno potrebno vratiti zemlje iz bankrotstva i stabilizovati njihove privrede. Morali su se povratiti platni bilansi, što je uglavnom učinjeno pod okriljem strogosti i "uslovljavanja" Međunarodnog monetarnog fonda. Vodeću ulogu preuzeo je MMF u primeni programa pozajmica, kredita i reprogramiranja dugova ukoliko će zemlje, zauzvrat, preduzeti korake na smanjenju dugova i deficita, smirivanju inflacije i ukoliko će odrediti realniji kurs valuta.

Ali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina počelo je u Latinskoj Americi da se dešava nešto važnije - drastično prestrojavanje u pogledu osnovnih principa koji se odnose na ulogu države u privredi. Naglasak je sada pomeren na tržište kao osnovno merilo resursa u privredi.

Jedan od vodećih analitičara novog načina razmišljanja opisao je to kao ništa manje nego korak prema tržištu "razvijajući" i koristeći tržište umesto da ga optužuju i guše". Povlačenje vlade značilo je opsežnu privatizaciju i uopšte manje kontrola. Ono je takođe značilo smanjivanje barijera, kako za trgovinu tako i za strana ulaganja, sve u cilju pronalaska zamene za pozajmice koje su presušile za vreme dužničke krize.

Profit sa manje politike

Vlade su se koncentrisale na smanjenje deficita, inflacije i na reformu poreskih sistema. Javni troškovi biće u velikoj meri pokrivani profitom, a mnogo manje političkim zahtevima. Kurs valuta biće konkurentniji i predvidljiviji. Vlasnička prava biće ojačana. I biće podsticana kroz privredu i konkurenciju pre nego monopolom i kontrolom.

Možda su samo oni koji su dorasli u starom sistemu mogli da u potpunosti shvate stepen promena. Enrike Iglesijas bio je više godina povezan sa EKLA, blisko sarađujući sa Raulom Prebišom. Sada je šef Međuameričke razvojne banke. "Nikada nisam mogao da zamislim toliko promena", govorio je on. "Četrdeset godina posle Velike depresije i Drugog svetskog rata mi smo sve vreme upirali pogled u vladu da preuzme ulogu oživljavanja privrede. Od države smo tražili da dostavlja robu. Od vlade smo tražili previše i na predug rok. Morali smo da se opredelimo. Sada smo izvršili oštar zaokret natrag prema tržišnoj ekonomiji. To pre četrdeset godina nisam mogao da zamislim."

Sve u svemu, ova nova riznica ideja će oblikovati privrede Latinske Amerike devedesetih godina. I kao svaka takva grupa ideja dobila je i svoje ime - u ovom slučaju Vašingtonski konsenzus. To je termin zbog kojeg njegov obznanjivač, ekonomista Džon Vilijamson, žali sve vreme. U interesu promovisanja "politike reformi u Latinskoj Americi", primetio je on "teško je zamisliti manje diplomatsku etiketu." Ona je oživela stare emocije i avet jenkijevske dominacije. Kao što se izrazio jedan kritičar Vašingtonskog konsenzusa, u samom terminu je "bilo jasno ko kreira politiku krajem XX veka - ne vlade nego Vašington. "Vašingtonski" podrazumeva ne samo MMF i Svetsku banku nego i njihovog gazdu iz senke - vladu SAD - a iza nje njene gospodare iz senke, američku ekonomsku profesiju i poslovne interese Zapada."

Pinoče

Čile je postao laboratorija za pristup koji je bio sasvim suprotan latinoameričkom iskustvu. Ali se na njega gledalo sumnjičavo - u stvari, priman je sa odbojnošću. Ipak, vremenom je postao model za ostatak regiona. Godine 1970. socijalistička vlada Salvadora Aljendea došla je na vlast i pokrenula je program nacionalizacije s ciljem da stvori istočnoevropski model privrede u Čileu. Rezultat je bio privredni haos. Aljedndeova vlada je oborena u udaru koji je predvodio general Augusto Pinoče, koji je odmah zaveo diktaturu. Opsednut strahom od komunizma, Pinoče je nametnuo strogu vladavinu, progoneći sindikaliste, novinare, studente...

                                                     (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.