ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ

Јединство Партије и дисциплина њеног чланства основна су претпоставка успјеха који је остварен. Отпор непријатељу означен је питањем части "народа" који борбу за ослобођење сматра својом дужношћу

У настојању да спречи сопствену ликвидацију и гушење аутентичности револуције КПЈ се приклонила "аргументима историје". Политички извештај о раду ЦК КПЈ, који је на В конгресу КПЈ поднео Јосип Броз Тито и конгресне резолуције посредно су одредили концептуални оквир у коме се историографија развијала, теме о којима је писала, начин на који је приступала прошлости, језик којим је говорила. У конгресним документима, штампаним у огромним тиражима, биле су дате све потребне "оцене", "ставови", "закључци", инспирације и изворишта историјских тема и мотива, "најпоузданији одговори", "коначне истине". Историчар не само да није требало већ није више ни могао, па ни смео, да лута. Реферат Јосипа Броза тумачио је и објашњавао прошлост. Већ само позивање на ставове исказане у реферату пресецало је сваку дискусију неистомишљеника у струци.

У реферату Јосипа Броза посебна пажња је поклоњена шестоаприлском рату, "издајству војске", "кукавичлуку генерала", бекству монарха и владе. Инсистирало се на политичком ставу да КПЈ "једина остаје у земљи", сама организује, подиже и води устанак, да устанак од почетка има организовани и плански карактер, да је његов циљ властито ослобођење и помоћ народа СССР-а. Јединство Партије и дисциплина њеног чланства основна су претпоставка успеха који је остварен. Отпор непријатељу означен је питањем части "народа" који борбу за ослобођење сматра својом дужношћу.

ДОМAЋИ ОКУПAТОРИ

Устанак је дефинисан као "народни устанак". Поверење "народа" у КПЈ, дискредитовање буржоазије код "народа" и пораз буржоазије у оружаној борби против "народа" чини суштину револуционарне борбе "народа".

КПЈ је била та која "народу" омогућава перспективу будућности - по националном, социјалном, економском, културном и питању неограничене власти. Одбачене су тезе да су "југословенским народима" други поклонили слободу и инсистирано је на доприносу Народноослободилачког покрета победи над фашизмом. Јосип Броз је за основне непријатеље означио "немачки фашизам" и "домаће окупаторске агенте".

Са истим квалификативима и стављањем знака једнакости говорило се о Павелићу, Недићу, Љотићу, Рупнику, Михаиловићу. У име државе помирења, каква је Југославија била, Броз није отварао питање жртава у Другом светском рату, њиховог броја, националног и верског састава.

Симетријом је "покривена" и неравномерност учешћа појединих југословенских народа у устанку и Народноослободилачком рату. У ставове и чињенице изнете у реферату није се смело сумњати. Aли, истовремено, уз обавезујуће ставове, изнете у реферату генералног секретара КПЈ, сазрела је свест да прошлост не треба само "објашњавати" већ превасходно "изучавати" да би се разумела стварност.

ИНФОРМAЦИОНИ БИРО

Резолуција В конгреса КПЈ о основним наредним задацима организације КПЈ дефинисала је обавезе историчара на следећи начин: "Системски развити рад на марксистичко-лењинистичком изучавању проблематике наше земље. Зато треба организовати рад на изради изучавању историје наше Партије, историје радничког покрета наше земље, историје народноослободилачке борбе и проблема изградње социјализма код нас. Овај задатак треба схватити као један од најважнијих предуслова идеолошког образовања партијских кадрова и васпитања маса у духу социјализма".

У тренутку највећег политичког усијања и раскола тим декларативним захтјевом за "изучавањем" историје КПЈ је дала прилику струци. У питању је настојање да формирањем "научне" пожељне слике о себи партија одбаци и обеснажи оптужбе Информационог бироа. Од историчара је тражено: "разрадити нашу стварност и тековине наше револуције и путеве изградње социјализма код нас".

Да би се у томе успело, почело је сабирање историјских извора, неговање и развијање начела критике извора, покретање стручних историјских часописа, организовање асоцијација историчара, формирање установа које ће се бавити прибирањем и чувањем историјских извора (архиви и партијски сервиси) и изучавањем најновије прошлости (партијски институти).

ИСТОРИЈСКО ИСКУСТВО

Бројне варијације идеолошког дискурса и даље су биле доминантне, речник историјског израза крајње формализован, број стандардних мисаоно-језичких операција ограничен. Ипак, и поред тога што је бављење историјом било само декор, што у њему није било слободе и креативности, што су у написаном преовлађивала општа места, фразе, апологетика, појављују се први зборници грађе и први озбиљнији истраживачки радови. освајање емпирије било је предуслов за досезање научности.

У годинама препуним противуречја (1948-1958) партија се ослобађала совјетских утицаја и окретала изучавању сопственог историјског искуства. У идејном раду посебна пажња је поклоњена објашњавању природе југословенске револуције, њеним специфичностима, начину решавања националног питања. Временом КПЈ је прокламовала напуштање улоге непосредног оперативног руководиоца у државном и друштвеном животу.

Нови стил рада, прокламован на ВИ конгресу КПЈ 1952. године, захтевао је да партија постане "идеолошка авангарда радничке класе и друштва у целини", да се одрекне улоге "командног центра" и постане основна усмеравајућа снага у друштву.

ЈУГОСЛОВЕНСКA РЕВОЛУЦИЈA

Кадрови ниског образовања, навикнути на директивни стил рада, испуњени страхом од новина, дезорганизације власти, опште анархије, напуштања комунистичког курса и рестаурације грађанског друштва, тешко су се навикавали на нови начин рада. Насупрот њима предност је давана људима који "смело и одважно мисле". Ипак, партија се никада није могла ослободити предрасуда о "довитљивим и паметним интелектуалцима". Потискивање државне регулативе из целокупног друштвеног живота пратило је испољавање ужих локалних интереса, лабављење целине заједнице, исказивање аутархичних тенденција.

Све наведено оставило је трага и у историографији. Окретање историјским изворима допринело је јаснијем разграничавању совјетског бирократског искуства и југословенске револуције. Историографија, и даље оптерећена цитатима, дескрипцијом, примитивним садржајима, почела је да нагомилава фактографију. Постала је поузданија и поред тога што је наставила да буде само једна од компонената политике и идеологије владајућег субјекта. Обрачун са стаљинистичком доктрином није значио преиспитивање домаћег стаљинистичког наслеђа. У бављењу савременом историјом историчар је почео да се користи историјским изворима али је, уз изражену селекцију грађе која се давала на увид, постојала и селекција оних који су били повлашћени (поуздани) да користе сакупљене историјске изворе.

ИСТОРИЈСКИ AРХИВ

Тематска усмереност била је и даље присутна. Видна је апсолутизација партијског фактора, култ личности, прећуткивање или ружење осталих чинилаца историјског процеса, стереотипи, предрасуде, једнострано сенчење догађаја, покрета, идеја, носилаца унутрашње политике и спољашњих чинилаца, ограниченост у тумачењу националних феномена, политичка ангажованост. Посебно је уочљива хипертрофираност војне стране збивања. Документи припремани за објављивање скраћивани су "по мери" идеологије, имена револуционара који су "скренули" са историјског пута партије су изостављана, подаци селективно брисани. У деликатним случајевима (као при издавању комплета часописа "Пролетер", збирке "Историјски архив КПЈ", "Зборник докумената и података.

О народноослободилачком рату југословенских народа" или "Историје СКЈ") коначан суд о избору текстова доносили су Ј. Броз, Е. Кардељ, A. Ранковић, М. Ђилас. У историји "рата и револуције" проналажени су нови моменти (изградње регуларне армије од партизанских одреда у условима потпуне окупације земље; стварање организованог јединства савеза радника и сељака преко Народног фронта; рушење старе и изградња нове власти; остваривање социјалистичке револуције) за које је истицано да обогаћују теорију и праксу марксизма-лењинизма.

ПОЛИТИЧКИ ГОВОРИ

Све се више инсистирало на социјалистичком карактеру југословенске револуције и класној структури Народноослободилачког покрета чије је идејно и политичко језгро "радничка класа".

Локална историографија Краљева имала је све карактеристике опште историографије. Историографије исписиване по "инспиративном" упутству које су вође југословенске револуције нудиле "на широком плану својих политичких говора". Оснивање Народног музеја (1948) и већи ангажман архивиста (Aрхив војноисторијског института и Aрхив у Крагујевцу) резултирао је систематским прикупљањем сећања.

Појавила су се и прва књижевна сведочанства о почетку устанка (1949 - Ж. Миндеровић, Ј. Поповић, т. Младеновић). У зборницима грађе о борбама у Србији 1941. које почев од 1949. објављује Војноисторијски институт, има докумената који говоре о Краљеву. То представља добру основу за појаву првих темељнијих радова о краљеву и његовој околини у рату. Ипак књиге, брошуре и већи радови сасвим изостају. О развоју устанка у борбама око Краљева оглашава се у Војноисторијском гласнику 1950. Павле Јакшић. У питању је једини рад који у том периоду, мимо свих својих стручних мањкавости, субјективности и идеолошких убеђења, озбиљније приступа обради теме каква је Краљево у 1941.

Штампа пише о опсади града, појављују се сећања учесника у догађајима из октобра-новембра 1941, пажња се посвећује злочину окупационих власти, улози железничких радника у снабдевању партизана оружјем, подвизима краљевачких скојеваца, одласку краљевачких ватрогасаца у партизане, новим детаљима из борбе за ослобођење града, акцијама Краљевачког НОП одреда и друго.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.