ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ

Партијски кадрови су доминирали у савременој историографији, посебно оној која се бавила ратом 1941-1945, све до средине шездесетих година XX вијека. Касније је њихов утицај смањен али није потпуно елиминисан

- Насупрот историчару са развијеном стручном самосвешћу Партија је фаворизовала кадрове, констатује у свом раду којег је поднио на Међународном скупу у Севиљи професор Љубодраг Димић из Београда и појашњава. У питању су били људи који "разумеју партијску линију" у свим областима друштвеног живота па и у историографији. У њихову се поузданост није сумњало. О образованости и стручном знању се није размишљало.

Садржина њиховог знања је била "универзална" (учење о диктатури пролетеријата је најшири идејни оквир у коме се посматра историја). Свој положај у еснафу историчара градили су на ванредном карактеру налога који им је Партија дала а не на знању и стручности. Основна правила историјског метода нису познавали нити су их интересовала.

 Успешност историографског резултата мерили су степеном остварености партијског пропагандног циља. Стручна критика за њих није постојала. У себи су сажимали функцију преносника званичних партијских погледа на историју, надзиратеља и критичара написаног о прошлости, инструктора и писаца историје. Партијска дисциплина им је била највиши закон. Себе су сматрали војницима Партије. Сваку дужност су прихватали беспоговорно. Посао "историчара" су доживљавали као било који задатак који би им Партија поверила.

Партијски кадрови су доминирали у савременој историографији, посебно оној која се бавила ратом 1941-1945, све до средине шездесетих година ЏЏ века. Касније је њихов утицај умањена али није ишчезао.

СЛУГЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

3. Свест да треба присвојити "све што је најдрагоценије у прошлости деформисала је историјско мишљење. У основи наведеног крио се однос комунистичког покрета према традицији. Да би служила револуцији традиција је морала бити "марксистички и критички" осветљена на "нов начин", тј. морала је бити "партијна", по форми "реалистична", по садржају "напредна", "социјална" и "народна", што је требало да значи јасна, разумљива и широко приступачна.

Обогаћена идејама "партијности" и "идејном тенденцијом", најчешће "прерађена" и "прилагођена" новом времену, традиција је морала да садржи све елементе који је спајају са интересима "маса трудбеника". То је значило да је "историјска стварност" коју је историчар требао да проучава поједностављивана, унификована, мењана, прилагођавана, модификована, представљана у црно-белим тоновима.

Губитак просторне и временске конкретности замагљивао је прошлост, искључивао могућност сазнавања целине историјских процеса, подстицао историјске аналогије, модернизацију прошлости, незнање.

Насиље над историјом као током, како примећују историчари (A. Митровић), огледало се у потискивању изучавања прошлог у име светлије будућности, потирању постојећег у прошлости и измишљању новог, "прилагођавању" прошлости идеолошком мишљењу. Сва три начина мишљења и делања била су супротстављена захтеву струке да историју, у нашем случају историју рата 1941 1945, треба сазнати.

КОНКРЕТНИ ЗAДAЦИ

4. Стварно је осећање да треба бринути над оним што се и како се пише о прошлости, да треба надзирати историчара. Из чињенице да је историјска свест битна компонента друштвене свести произлазило је да се они који желе да утичу на друштво не могу одрећи утицаја на његове представе о прошлости. На историографију је, подједнако као и на остале области стваралаштва, Партија гледала са позиција практичке политике и историјског тренутка, сматрала је једним од елемената револуционарне акције, од ње тражила да испуњава конкретне задатке у припреми, извођењу, глорификовању, одржавању револуције.

Уз наведено наслеђено, трајно, суштинско у односу комунистичког покрета према изучавању прошлости, неопходно је потребно разазнати сплет са новим, карактеристичним за сваку фазу развоја историографије о рату 1941-1945. У првим послератним годинама (1945-1948) историчар (и онај који је функцију историчара вршио у друштву) тешко се могао у посматрању прошлости, посебно јучерашње стварности, одвојити од свега проживљеног. Идеолошке и политичке околности нису погодовале сазнавању прошлости о рату 1941-1945.

ИДЕОЛОШКA СРЕДСТВA

О историји се писало без историјских извора уз ослон на политичке списе партијских вођа и сећање. Историјска свест је грађена на мистификацијама, стереотипима, предрасудама, политичким закључцима, идеолошким представама.

Критичко промишљање прошлости прихватано је са сумњичавошћу, рационално мишљење је потискивано идеолошким страстима, знање догматизмом, црно-белим представама и схемама. По својим основним карактеристикама, уколико се апстрахују тематски садржаји и вредносни судови које доноси и који се међусобно искључују и поништавају, "историографска литература" која је настајала у земљи и расејању имала је међу собом много више сличности него са научном историографијом.

У тим правим послератним годинама готово да нема радова који се баве Краљевом. у локалној и престоничној штампи могао се пронаћи по који текст о борбама за ослобођење Краљева, извештај Врховног штаба о стању на ратиштима у околини града, репортажа из ослобођене вароши, податак о контроли комуникација које пролазе кроз тај град, опис борби које је водила Трећа српска ударна бригада, сећање на понеког погинулог борца.

СУЂЕЊЕ ЗЛОЧИНЦИМA

Прво спомињање стрељања, извршеног октобра 1941, везано је за извештаје из Нинберга и наступе совјетског тужиоца Смирнова који је о томе говорио (фебруар 1945). У каснијим годинама обично је годишњица тог трагичног догађаја или извештаји са суђења ратним злочинцима у Нинбергу били прилика да се у штампи појави какав пригодни чланак који је подсећао на трагедију Краљева. Вести о заједничкој борби четника и партизана код Краљева у новембру 1941. први пут су саопштене у оквиру сведочења пуковника Југословенске армије Радослава Ђурића крајем јуна 1946. Опис догађаја био је у функцији формирања свести о четничком издајству, нападу на партизане, колаборацији.

Неколико година касније на примеру опсаде краљева 1941. проговорено је о "моћи артиљерије" (октобар 1948). Укупно гледано може се закључити да о догађајима из октобра 1941. није било публикованих сећања. Постојале су само почетне иницијативе о прикупљању документације из рата и оне су у већој мери долазиле из центра (директиве Aрхива Војноисторијског института) него што су биле последица сазреле свести локалних политичара и "историчара".

О институционалном приступу прибирању и чувању сећања још увек није било ни речи. Изостала су и било каква озбиљна истраживања. О животу града у рату готово да се ћутало. насупрот томе били су живи сведоци. Искуство проживљеног било је много богатије, аутентичније, потресније од елемената за митоманску слику рата коју нуде први шкрти подаци. Мимикрија посебно карактерише грађанске породице. Страх додатно доприноси да "јучерашња стварност" буде потиснута и да њено место заузме идеолошки мит.

Историографску празнину испунили су политичари са својим "кодовима комуницирања", са тежњом да објасне свет који окружује човека (битна карактеристика мита), са порукама и поукама које су за пример узимале догађаје из рата 1941 - 1945, са својеврсним системом веровања, опредељења, политичких и идеолошких убеђења којима се владавина партије на власти представљала као легитимна, природна, израсла из историјског процеса зачетог 1941.

ВЕЛИКИ СТРAХ

Сукоб са Информбироом повећао је "друштвену корисност" историографије и иницирао промене у њој. Сукоб је, на једној страни, овенчао КПЈ новом победом и отворио могућност критичког преиспитивања сопствене праксе али и проузроковао цепање њеног јединственог језгра и довео до појаве "великог страха" који је паралисао свако слободније изражавање мишљења. Оптужбе изнете у Резолуцији информацоног бироа о "неправилној линији КПЈ, одступању од марксизма-лењинизма, напуштању позиција радничке класе, неправилној политици према селу, попустљивости према класном непријатељу, ревидирању марксистичко-лењинистичког учења о партији неизоставно су захтевале одговор.

Несумњиво да је у свом револуционарном бићу КПЈ садржала и значајан "стаљинистички потенцијал" који је до посебног изражаја дошао у време отвореног отпора Стаљину. У настојању да спречи сопствену ликвидацију и гушење аутентичности револуције КПЈ се приклонила "аргументима историје".

Политички извештај о раду ЦК КПЈ, који је на В конгресу КПЈ поднео Јосип Броз Тито и конгресне резолуције посредно су одредили концептуални оквир у коме се историографија развијала, теме о којима је писала, начин на који је приступала прошлости, језик којим је говорила. у конгресним документима, штампаним у огромним тиражима, биле су дате све потребне "оцене", "ставови", "закључци", инспирације и изворишта историјских тема и мотива, "најпоузданији одговори", "коначне истине".

Историчар не само да није требало већ није више ни могао, па ни смео, да лута. Реферат Јосипа Броза тумачио је и објашњавао прошлост. Већ само позивање на ставове исказане у реферату пресецало је сваку дискусију неистомишљеника у струци.

У реферату Јосипа Броза посебна пажња је поклоњена шестоаприлском рату, "издајству војске", "кукавичлуку генерала", бекству монарха и владе. Инсистирало се на политичком ставу да КПЈ "једина остаје у земљи", сама организује, подиже и води устанак, да устанак од почетка има организовани и плански карактер, да је његов циљ властито ослобођење и помоћ народа СССР-а.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.