DRUGI SVJETSKI RAT I NACIONALNO PITANjE

Partijski kadrovi su dominirali u savremenoj istoriografiji, posebno onoj koja se bavila ratom 1941-1945, sve do sredine šezdesetih godina XX vijeka. Kasnije je njihov uticaj smanjen ali nije potpuno eliminisan

- Nasuprot istoričaru sa razvijenom stručnom samosvešću Partija je favorizovala kadrove, konstatuje u svom radu kojeg je podnio na Međunarodnom skupu u Sevilji profesor Ljubodrag Dimić iz Beograda i pojašnjava. U pitanju su bili ljudi koji "razumeju partijsku liniju" u svim oblastima društvenog života pa i u istoriografiji. U njihovu se pouzdanost nije sumnjalo. O obrazovanosti i stručnom znanju se nije razmišljalo.

Sadržina njihovog znanja je bila "univerzalna" (učenje o diktaturi proleterijata je najširi idejni okvir u kome se posmatra istorija). Svoj položaj u esnafu istoričara gradili su na vanrednom karakteru naloga koji im je Partija dala a ne na znanju i stručnosti. Osnovna pravila istorijskog metoda nisu poznavali niti su ih interesovala.

 Uspešnost istoriografskog rezultata merili su stepenom ostvarenosti partijskog propagandnog cilja. Stručna kritika za njih nije postojala. U sebi su sažimali funkciju prenosnika zvaničnih partijskih pogleda na istoriju, nadziratelja i kritičara napisanog o prošlosti, instruktora i pisaca istorije. Partijska disciplina im je bila najviši zakon. Sebe su smatrali vojnicima Partije. Svaku dužnost su prihvatali bespogovorno. Posao "istoričara" su doživljavali kao bilo koji zadatak koji bi im Partija poverila.

Partijski kadrovi su dominirali u savremenoj istoriografiji, posebno onoj koja se bavila ratom 1941-1945, sve do sredine šezdesetih godina DžDž veka. Kasnije je njihov uticaj umanjena ali nije iščezao.

SLUGE REVOLUCIJE

3. Svest da treba prisvojiti "sve što je najdragocenije u prošlosti deformisala je istorijsko mišljenje. U osnovi navedenog krio se odnos komunističkog pokreta prema tradiciji. Da bi služila revoluciji tradicija je morala biti "marksistički i kritički" osvetljena na "nov način", tj. morala je biti "partijna", po formi "realistična", po sadržaju "napredna", "socijalna" i "narodna", što je trebalo da znači jasna, razumljiva i široko pristupačna.

Obogaćena idejama "partijnosti" i "idejnom tendencijom", najčešće "prerađena" i "prilagođena" novom vremenu, tradicija je morala da sadrži sve elemente koji je spajaju sa interesima "masa trudbenika". To je značilo da je "istorijska stvarnost" koju je istoričar trebao da proučava pojednostavljivana, unifikovana, menjana, prilagođavana, modifikovana, predstavljana u crno-belim tonovima.

Gubitak prostorne i vremenske konkretnosti zamagljivao je prošlost, isključivao mogućnost saznavanja celine istorijskih procesa, podsticao istorijske analogije, modernizaciju prošlosti, neznanje.

Nasilje nad istorijom kao tokom, kako primećuju istoričari (A. Mitrović), ogledalo se u potiskivanju izučavanja prošlog u ime svetlije budućnosti, potiranju postojećeg u prošlosti i izmišljanju novog, "prilagođavanju" prošlosti ideološkom mišljenju. Sva tri načina mišljenja i delanja bila su suprotstavljena zahtevu struke da istoriju, u našem slučaju istoriju rata 1941 1945, treba saznati.

KONKRETNI ZADACI

4. Stvarno je osećanje da treba brinuti nad onim što se i kako se piše o prošlosti, da treba nadzirati istoričara. Iz činjenice da je istorijska svest bitna komponenta društvene svesti proizlazilo je da se oni koji žele da utiču na društvo ne mogu odreći uticaja na njegove predstave o prošlosti. Na istoriografiju je, podjednako kao i na ostale oblasti stvaralaštva, Partija gledala sa pozicija praktičke politike i istorijskog trenutka, smatrala je jednim od elemenata revolucionarne akcije, od nje tražila da ispunjava konkretne zadatke u pripremi, izvođenju, glorifikovanju, održavanju revolucije.

Uz navedeno nasleđeno, trajno, suštinsko u odnosu komunističkog pokreta prema izučavanju prošlosti, neophodno je potrebno razaznati splet sa novim, karakterističnim za svaku fazu razvoja istoriografije o ratu 1941-1945. U prvim posleratnim godinama (1945-1948) istoričar (i onaj koji je funkciju istoričara vršio u društvu) teško se mogao u posmatranju prošlosti, posebno jučerašnje stvarnosti, odvojiti od svega proživljenog. Ideološke i političke okolnosti nisu pogodovale saznavanju prošlosti o ratu 1941-1945.

IDEOLOŠKA SREDSTVA

O istoriji se pisalo bez istorijskih izvora uz oslon na političke spise partijskih vođa i sećanje. Istorijska svest je građena na mistifikacijama, stereotipima, predrasudama, političkim zaključcima, ideološkim predstavama.

Kritičko promišljanje prošlosti prihvatano je sa sumnjičavošću, racionalno mišljenje je potiskivano ideološkim strastima, znanje dogmatizmom, crno-belim predstavama i shemama. Po svojim osnovnim karakteristikama, ukoliko se apstrahuju tematski sadržaji i vrednosni sudovi koje donosi i koji se međusobno isključuju i poništavaju, "istoriografska literatura" koja je nastajala u zemlji i rasejanju imala je među sobom mnogo više sličnosti nego sa naučnom istoriografijom.

U tim pravim posleratnim godinama gotovo da nema radova koji se bave Kraljevom. u lokalnoj i prestoničnoj štampi mogao se pronaći po koji tekst o borbama za oslobođenje Kraljeva, izveštaj Vrhovnog štaba o stanju na ratištima u okolini grada, reportaža iz oslobođene varoši, podatak o kontroli komunikacija koje prolaze kroz taj grad, opis borbi koje je vodila Treća srpska udarna brigada, sećanje na ponekog poginulog borca.

SUĐENjE ZLOČINCIMA

Prvo spominjanje streljanja, izvršenog oktobra 1941, vezano je za izveštaje iz Ninberga i nastupe sovjetskog tužioca Smirnova koji je o tome govorio (februar 1945). U kasnijim godinama obično je godišnjica tog tragičnog događaja ili izveštaji sa suđenja ratnim zločincima u Ninbergu bili prilika da se u štampi pojavi kakav prigodni članak koji je podsećao na tragediju Kraljeva. Vesti o zajedničkoj borbi četnika i partizana kod Kraljeva u novembru 1941. prvi put su saopštene u okviru svedočenja pukovnika Jugoslovenske armije Radoslava Đurića krajem juna 1946. Opis događaja bio je u funkciji formiranja svesti o četničkom izdajstvu, napadu na partizane, kolaboraciji.

Nekoliko godina kasnije na primeru opsade kraljeva 1941. progovoreno je o "moći artiljerije" (oktobar 1948). Ukupno gledano može se zaključiti da o događajima iz oktobra 1941. nije bilo publikovanih sećanja. Postojale su samo početne inicijative o prikupljanju dokumentacije iz rata i one su u većoj meri dolazile iz centra (direktive Arhiva Vojnoistorijskog instituta) nego što su bile posledica sazrele svesti lokalnih političara i "istoričara".

O institucionalnom pristupu pribiranju i čuvanju sećanja još uvek nije bilo ni reči. Izostala su i bilo kakva ozbiljna istraživanja. O životu grada u ratu gotovo da se ćutalo. nasuprot tome bili su živi svedoci. Iskustvo proživljenog bilo je mnogo bogatije, autentičnije, potresnije od elemenata za mitomansku sliku rata koju nude prvi škrti podaci. Mimikrija posebno karakteriše građanske porodice. Strah dodatno doprinosi da "jučerašnja stvarnost" bude potisnuta i da njeno mesto zauzme ideološki mit.

Istoriografsku prazninu ispunili su političari sa svojim "kodovima komuniciranja", sa težnjom da objasne svet koji okružuje čoveka (bitna karakteristika mita), sa porukama i poukama koje su za primer uzimale događaje iz rata 1941 - 1945, sa svojevrsnim sistemom verovanja, opredeljenja, političkih i ideoloških ubeđenja kojima se vladavina partije na vlasti predstavljala kao legitimna, prirodna, izrasla iz istorijskog procesa začetog 1941.

VELIKI STRAH

Sukob sa Informbiroom povećao je "društvenu korisnost" istoriografije i inicirao promene u njoj. Sukob je, na jednoj strani, ovenčao KPJ novom pobedom i otvorio mogućnost kritičkog preispitivanja sopstvene prakse ali i prouzrokovao cepanje njenog jedinstvenog jezgra i doveo do pojave "velikog straha" koji je paralisao svako slobodnije izražavanje mišljenja. Optužbe iznete u Rezoluciji informaconog biroa o "nepravilnoj liniji KPJ, odstupanju od marksizma-lenjinizma, napuštanju pozicija radničke klase, nepravilnoj politici prema selu, popustljivosti prema klasnom neprijatelju, revidiranju marksističko-lenjinističkog učenja o partiji neizostavno su zahtevale odgovor.

Nesumnjivo da je u svom revolucionarnom biću KPJ sadržala i značajan "staljinistički potencijal" koji je do posebnog izražaja došao u vreme otvorenog otpora Staljinu. U nastojanju da spreči sopstvenu likvidaciju i gušenje autentičnosti revolucije KPJ se priklonila "argumentima istorije".

Politički izveštaj o radu CK KPJ, koji je na V kongresu KPJ podneo Josip Broz Tito i kongresne rezolucije posredno su odredili konceptualni okvir u kome se istoriografija razvijala, teme o kojima je pisala, način na koji je pristupala prošlosti, jezik kojim je govorila. u kongresnim dokumentima, štampanim u ogromnim tiražima, bile su date sve potrebne "ocene", "stavovi", "zaključci", inspiracije i izvorišta istorijskih tema i motiva, "najpouzdaniji odgovori", "konačne istine".

Istoričar ne samo da nije trebalo već nije više ni mogao, pa ni smeo, da luta. Referat Josipa Broza tumačio je i objašnjavao prošlost. Već samo pozivanje na stavove iskazane u referatu presecalo je svaku diskusiju neistomišljenika u struci.

U referatu Josipa Broza posebna pažnja je poklonjena šestoaprilskom ratu, "izdajstvu vojske", "kukavičluku generala", bekstvu monarha i vlade. Insistiralo se na političkom stavu da KPJ "jedina ostaje u zemlji", sama organizuje, podiže i vodi ustanak, da ustanak od početka ima organizovani i planski karakter, da je njegov cilj vlastito oslobođenje i pomoć naroda SSSR-a.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.