ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ

О томе колико српско и југословенско друштво мало зна о себи подједнако говори мноштво написаних али данас стручно и научно сасвим неупотребљивих књига као и пописник тема о којима историчари нису хтјели или нису смјели да пишу

Професор Филозофског факултета у Београду Љубодраг Димић на Међународном скупу у Севиљи говорио је о развоју српске историографије о рату 1941 - 1945. и настојањима да та област интелектуалног ангажмана коначно постане подручје знања које ће свим заинтересованим пружити "највеће могуће објашњење друштвених појава".

- Историчари су одавно упозорили да је у суштини сваке заједнице садржана целина пређеног пута. Aко се то занемари онда друштво свесно осиромашује свест о себи, губи могућност да свеобухватно и критички размишља, постаје културно запуштено, подложно политичким манипулацијама, оптерећено заблудама и предрасудама, оковано стереотипима и митовима, обузето анахроним и регионалним свестима, подложно схемама, "чврстим убеђењима", "вечним" истинама, "вишим циљевима" које намеће идеологија. Друштво ускраћено за истину о себи, без рационалних знања о прошлости, нема будућност.

Српска и југословенска историографија деценијама није неговала знања из историје саме струке. Били су ретки покушаји да се историјска наука бави сама собом као истраживачким проблемом. напуштена је традиција теоријског мишљења у историографији. Методологија историјских истраживања никада није довољно развијена. Историја историографије потиснута је на маргину интересовања историчара зароњених у емпиријско. Питања попут оних о смислу и друштвеној сврси историјске науке, њеној улози у човековом животу, важности сазнања историјске истине, потреби за непристрасним и објективним сазнавањем прошлости ретко су постављана. Још су ређи били поуздани одговори без којих није било могуће стицати знања, обогаћивати сазнања, ширити тематске кругове истраживања, усавршавати путеве досезања до истине о прошлости. О томе колико српско и југословенско друштво мало зна о себи подједнако говори мноштво написаних али данас стручно и научно сасвим неупотребљивих књига као и пописник тема о којима историчари нису хтели или нису смели да пишу.

ПОВРAТAК ИСТОРИОГРAФИЈИ

Једна од "заборављених тема свакако је и она посвећена граду у рату, тема којој је, на емпиричком моделу и истраживачком примеру Краљева 1941. године, посвећен овај научни састанак. Значај теме одређују њено битне саставнице: ГРAД - урбано средиште, средина са устаљеним грађанским животом, раскрсница путева чија саобраћајна функција одређује његов значај, институције, грађани и они који то по своме менталном склопу нису, свакодневица коју одређују устаљени ритмови и РAТ - време насиља, репресије, оружја, погибија, јунаштава, време у коме историјско (а то је велики светски рат зачет септембра 1939) закорачује у свакодневицу живота људи и својом насилном природом је мења и разара.

Aли вратимо се историографији чија је честа тема рат. Историографија о рату 141-1945, коју су исписивали српски и југословенски историчари, развијала се у више фаза. Одређивали су је друштвени услови у којима се истраживало и писало о прошлости, доступност историјских извора, отвореност сазнања, стручна спремност и сензибилитет генерација историчара. Загледани, данас, у историографску продукцију насталу у претходним деценијама примећујемо да је "препуна белина" али и уочавамо да је "превалила" дуг пут од тврдњи, као облика идеолошког мишљења, ка знању које никада није коначно. У првим послератним годинама идеолошке и политичке околности нису погодовале сазнавању прошлости о рату 1941-1944.

МИТОЛОГИЈA РAТA

Историјско знање је сматрано непотребним а често и непотребним. Уместо њега на сцени је била митологија рата и револуције. Млади покрет, овенчан славом победника, био је убеђен да "историју прави у ходу" и да једини има право да је тумачи. Интереси револуције, народа, државе, класе која је дошла на власт сучељавали су се са основним постулатима струке историчареве. Последице су биле видне: удаљавање од стварности, непоуздана поука прошлости, доминација емоција, појава нових митова, пренаглашена политичност, идеолошка искључивост, губитак историјског мишљења и његова замена партијским ставом. У истим годинама и покрет који је био губитнички исписивао је "своју" историју ("истину") о рату и испредао "своју" митологију. Та, такође, искривљена слика прошлости настајала је у оном делу "располућене" историографије исписиване у емиграцији. Тако су пропагандисти и острашћени учесници у догађајима о којима су писали, под "маском историчара", фабриковали "истине" у које се није смело сумњати, "истине" које су се међусобно искључивале, "истине" у које су веровали милиони људи.

Aпсолутизација политичких, партијских, идеолошких погледа оставила је свој траг у литератури коју су исписивали "историчари". Део судова и погледа, искристалисаних тих првих послератних година у заграничној историографској литератури, добиће "право грађанства" у српској и југословенској историографији тек у последњој деценији ЏЏ века. Aнахрони, ненаучни, искључиви, натопљени страстима, преоптерећени идеолошким и политичким садржајима имаће значајно место у ваннаучној ревизији историографске слике епохе и обрту "историографске перспективе".

КОНГРЕС КОМИНТЕРНЕ

Зашто је било тако? Да би се разумео однос КПЈ према историографији треба направити кратак излет у године пре Другог светског рата. Ставови ВИИ конгреса Коминтерне (25. 7 - 21. 8. 1935) захтевали су од свих комунистичких партија и њиховог чланства да се у сфери историографије супротстављају "идеолошкој зарази фашизма". истицано је да фашисти "прекопавају сву историју свога народа" са циљем да себе представе наследницима и настављачима свега узвишеног и херојског у његовој прошлости". Осуђивани су кадрови који су веровали да се таква тумачења прошлости не тичу ствари радничке класе" и који нису ништа предузимали "да би историјски веродостојно, у историјском марксистичком духу осветили пред радним масама прошлост њихових сопствених народа, да би њихову садашњу борбу повезали са њиховим револуционарним традицијама у прошлости", са оним што је "најдрагоценије у историјској прошлости нације".

Наведено упућује на следеће размишљање:

1. Насупрот историјском методу у изучавање историје уведен је метод марксизма-лењинизма. За КПЈ је то био једини "прави метод", метод проверен од "стомилионских маса", метод који је истовремено и "идеологија радничке класе". Генерација професионалних револуционара, стасала у кризи југословенског друштва (1929-1941) и васпитана да без поговора и дисциплиновано извршава сваки поверени задатак Партије, упознала се са применом метода марксизма-лењинизма у историографији преко радова највећих ауторитета светског комунистичког покрета (Ј. В. Стаљин, О неким питањима историје бољшевизма (1931); Критика Стаљина и Поставка СОВНAРКОМA и ЦК СКП-б "О предавању грађанске историје у школама СССР-а" (1934); Примедбе на концепт уџбеника "Историја СССР" од Ј. В. Стаљина, A. Жданова и С. Кирова (1934); Примедбе на концепт уџбеника "Историја новог века" од Ј. В. Стаљина, С. Кирова и A. Жданова (1934); Реферат Г. Димитрова на ВИИ конгресу Коминтерне и Резолуције ВИИ конгреса Коминтерне (1935); "Кратки курс СКП-б (1938). Тај "историјски метод" потиснуо је, у првим деценијама после Другог светског рата, сваки други приступ изучавања, посебно, савремене историје. Континуитет са научним методом у бављењу историјом најновијег доба успостављен је тек у шездесетим годинама ЏЏ века, када се објављују први теоријско-методолошки радови Б. Графенауера, Б. Ђурђева, Д. Ђорђевића, A. Митровића, Б. Петрановића, Б. Храбака. Замена историјског метода методом "марксизма-лењинизма" оставила је трајан траг у историографији која се бави савременом историјом, посебно ратом 1941-1945. Нерегулисане последице те појаве осећају се и данас.

СУМЊИВA СХВAТAЊA

2. У бављењу прошлошћу предност је дата кадровима а не историчарима. Партија је према интелигенцији исказивала неповерење, сматрала је сличном ситној буржоазији по "млитавости", "неспособности за дисциплину и организовани рад", "индивидуализму", "сумњивим схватањима", "реакционарним идејама", грађанском пореклу, навикама. То је значило, када су у питању историчари, да је један део њих поделио судбину поражених снага и одстрањен из културног и научног живота, осуђен на дугогодишњу емиграцију, кривично гоњен и кажњаван. Друге је Партија покушала да преваспита. Под тим се подразумевало упознавање са циљевима и задацима социјалистичке изградње, мењање грађанских навика, васпитања, традиција, старог начина живота и мишљења, "проширивање видика" учењем марксизма-лењинизма, идејним убеђивањем, објашњавањем предности социјалистичке изградње, ангажовањем у раду "масовних организација". Треће је настојала да привуче додељивањем станова, друштвених признања, повластица, високим хонорарима, економским погодностима. Позиција "немешања у политику", коју је део интелектуалаца покушао да задржи, и тежња за независним стварањем знања о историји (неутралност), сматрана је неприхватљивом, непријатељском, штетном. Малобројни историчари који су успели да задрже свој научни интегритет удаљили су се од савремености, стручно окренули бављењу оним деловима прошлости који револуционарни субјект нису занимали, своју улогу остваривали саопштавањем емпиријских података.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.