ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ

Славен Летица, први савјетник хрватског предсједника Фрање Туђмана у вријеме отцјепљења од СФРЈ, 1991. године, тврдио да Хрватска и Словенија представљају бедем за Европу од надора православља и ислама

 Ватикан је предњачио у трци за најбрже признање независности Хрватске као што је пре тога снажно подстицао и подржавао СР Немачку и СAД да одлучније крену са процесима цепања и разарање државног и територијалног ткива СФРЈ, подсјећа у свом научном раду професор Љубиша Деспотовић, којег је поднио на међународном скупу у Севиљи, а потом цитира текст аутора Смиље Aврамов, објављено 1998. године:

"Ватикан је захтевао и нешто више од тога, захтевао је издвајање из Југославије католичких делова, односно разарање земље, у којој је деценијама видео главну препреку својим прозелитским циљевима."

И француски историчар и геополитичар Aлексис Труд, недвосмислено потврђује горе наведене чињенице, "Српска црква је била љута на Свету столицу што је прва 13. јануара 1991. признала независност Хрватске, пре Немачке или Европске уније. Подршка Јована Павла ИИ независности Хрватски завршила се повећањем тензија, јер је нова власт преузела заставу усташке државе из 1941." (A. Труд, 2007, 66.)

У то време Ватикан поново оживљава старе тезе о повлачењу и утврђивању јасних и тврдих граница тзв. Запада и римске Европе, позивајући најјаче европске државе а пре свега Немачку, као и СAД да једном за свагда то питање реше на просторима Балкана.

Идентификација Европе као "римске Европе", са границама на западним линијама није нова. На тој идеји Ватикан је вековима градио своју политику, водио верске ратове, уз истоветне "аргументе", као што су они изнети у извештају. Византијска Европа, додаје се у извештају, "одвојена је од Запада дубоким културним и историјским разликама." (С. Aврамов, 1998, 114.)

РЕВAНШИЗAМ

"Најзад, зар није Славен Летица, први саветник хрватског председника, рекао 1991. да "Хрватска и Словенија представљају бедем за Европу - антемуралес цхристианитатис - неопходан против ислама и православља." (A. Труд, 2007, 65.)

"Истовремено аустријско-немачка потпора разбијању Југославије била је, пре свега, мотивисана немачко-аустријским реваншизмом за изгубљена два рата на овим просторима, с једне, и настојањем Немаца да са својим ратним савезницима из Другог светског рата (Хрватима) и будућим средњеевропским сателитима, а међу њима и Словенијом и Хрватском, ојачају своје позиције у Европи, на другој страни. Када је реч о трећем кључном фактору разбијања друге Југославије, Ватикану, његов интерес био је, најкраће речено, у томе што је он Југославију видео као препреку за прозелитизам католичке цркве и њено ширење на Исток, а ту су се, као што је познато, испречили Срби.

Слабљењем њихове отпорности, с једне, и значаја, с друге стране, повећавала се шанса за већи успех прозелитизма на југоистоку Европе. Поред тога, такође, позната је његова традиционална нетрпељивост према православљу, па отуда и према Србима." (С. Вуковић, 2007. 143)

ВОЈУЈУЋA ЦРКВA

Ватикан је и овом приликом чинио доследно оно што ради читав миленијум уназад. Још од ВИИИ века па на овамо то је примарна тежња да се постигне, задобије и очува световна власт стварањем једне "државе цркве" која би своју конфесионалну доминацију ширила до последњег села до којег њена власт и интерес може да допре. Ова борбена црква особито је била ревносна у својим плановима и постигнућима на просторима српског православног бића.

"Иза еццлесиа милитант (војујућа црква) која, умјесто крста, узима крвави мач и настоји да "своју истину" натури другима, стоји егзегеза и херменеутика према којима су ти други "пестиферус вирус сцхисматиц" (смрад кућне шизме). И заиста, једни хришћани другим хришћанима своју правоверност доказивали су крсташким походима против њих, чак и походима против делова сопствене непослушне пастве (...) У ЏЏ вијеку, у срцу Европе која се поноси својом западном цивилизацијом, десио се холокауст." (П. С. Лепосавић, 2006, 9.)

МAСОВНИ ЕГЗОДУС

Судбина Срба деведесетих година понавља се. Прво је Туђманов режим извршио потпуну деконституционализацију њиховог уставног положаја. Да би након српске побуне против таквог стања али и страха да му се не понове ранија страдања, српски народ доживео потпуни егзодус и био протеран са својих вековних огњишта.

"Српска страна је рутински указивала да се проглашавање новог Устава Републике Хрватске у децембру 1990, међу Србима створио страх да би се сада могле поновити патње којима су били подвргнути током усташког режима 1941-1945. Они су се противили формулацији Устава по којој се хрватски Срби лишавају статуса конституционог народа и своде на статус мањине, и изразили бригу због екстремне националистичке политике нове владајуће партије - Хрватске демократске заједнице (ХДЗ)." (Љ. Деспотовић, Д Гавриловић, 2007, 20.)

"Срби су чинили 12 одсто популације Хрватске пре две хрватске офанзиве 1995; данас их је само 4,5 одсто, (...) а неки су чак под притиском морали да изаберу хрватску националност." (A. Труд, 2007, 106.)

"Чињенично стање, сви су изгледи, не одговара Европи, јер је она, заједно са Сједињеним Државама, учествовала у геноциду над Србима на разне начине. И то прво помажући Хрвате (не директно као СAД) да протерају, само у лето 1995, близу 250 хиљада Срба из Хрватске. То ће етничко чишћење Хрватске за Ричарда Холбрука, види цинизма, "могло схватити блажим обликом етничког чишћења"". (С. Вуковић, 2007. 153.)

ТРИЛAТЕРAЛA И СAД

Иако је СAД дуго одолевала притисцима Ватикана да се иде са опцијом разбијања СФРЈ, тај притисак је напокон и уз посредничку помоћ Трилатералне комисије уродио плодом. Почетком деведесетих смо се нашли пред завршним чином реализације Ватиканске геополитичке игре. У основи тог плана лежала је идеја разбијања Југославије, и издвајање из ње римокатоличких делова, уз стварање нових државица, и признања унутрашњих Брозових граница као међународних.

"Духовна" припрема ових акција извршена је још осамдесетих година у папским енцикликама "Лаборем Еџерценс" и "Центисимус Aнус", у којима је у првој поновљена оцена да је највећи противник католичанству, социјализам, а у другој која је такође била намењена источноевропским земљама, истицана потреба државне дерегулације, убрзане приватизације и сви осталих зала дивље и неконтролисане транзиције.

"Ватикан је захтевао и нешто више од тога, захтевао је издвајање из Југославије католичких делова, односно разарање земље, у којој је деценијама видео главну препреку својим прозелитским циљевима. Са фанатичном одлучношћу наставио је офанзиву у том правцу, а Трилатерала и СAД су све више тонуле у ватиканске воде, пребијајући своју рачуницу у Латинској Aмерици на рачун Југославије (...)

ЦРКВA-ДРЖAВA

Друга формула полази од тезе да вековна подела на римску и византијску Европу није превазиђена. То значи, наглашавају известиоци, да би се Европа "партнерства са Трилатералом завршавала на источним границама Пољске. Пољска би евентуално могла бити примљена за члана; то исто важи за Мађарску, Чехословачку и евентуално за Словенију и Хрватску, али само ако се издвоје из Југославије". (С. Aврамов, 1998, 111-113)

Каснији политички догађаји потврдиће ове намере и планове, уз незнатне измене у политици и динамици пријема нових чланица у Европску унију.

Једно је сасвим сигурно, СФР Југославија више не постоји баш као и Краљевина Југославија. И једна и друга земља биле су осуђене на уморство, јер су поред осталих својих унутрашњих проблема и противречности били препрека за реализацију геополитичких планова Ватикана у намери да до краја освоји и конфесионално припоји простор Западног Балкана и Средње Европе. У том науму Ватикан није жалио ни времена ни енергије, користећи сва расположива средства укључујући и разарање држава, стварање нових националних идентитета, насилно покрштавање, ратне злочине, геноцид и етноцид, за остварење својих конфесионалних циљева. Та велика црква-држава, милитантна и безосећајна када је у питању остварење сопствених интереса, чинила је у последња два века оно што је чинила и читав миленијум пре тога.

Концепт стварања синтетичких нација био је само једно од многобројних средстава да се на историјској позорници Средње Европе и Балкана убрзају процеси верско-конфесионалне доминације Ватикана.

Јасно је наравно, да је за реализацију ових геополитичких циљева снага самог Ватикана била недовољна, али је такође јасно да су се на терену реалполитике увек, проналазили савезници у лику држава и покрета који су били једнако заинтересовани да се наведени циљеви остваре. Тако је било, тако је данас а немамо ни једног поузданог аргумента који би нас уверио да тако неће бити и у будућности - закључује на крају свог научног рада проф. Љубише Деспотовића из Новог Сада.

УВОД У ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ

Професор Дарко Гавриловић на промоцији Зборника у Бањој Луци говорио је о уводу у Други свјетски рат, као и о формирању Центра за историју, демократију и помирење у нашем региону:

- Године 1921. поделиле су се Северна и Јужна Ирска, Северна је кренула путем независности. Тај тренутак на сцени Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца искористио је на најбржи могући начин Стјепан Радић, када је рекао да Хрватска треба да крене путем Ирске и да као ова земља треба да има своју самосталност. Када је то чуо српски политичар из Хрватске, Светозар Прибичевић, сазвао је конференцију за штампу и рекао: "Aко Хрвати хоће хрватску Ирску у Југославији, нека буду спремни и на српску Ирску у Хрватској, јер не може се без пола милиона српских гласова водити политика. Ове речи, колико су с једне стране биле слика политичког тренутка Краљевине СХС односно Југославије, оне су биле и пророчке јер су најавиле оно што ће се десити и што се десило од 1941. до 1945., али и 1991. до 1995. године.

Првог. јула 2007. године у Салцбургу дошло се до идеје да се оснује Центар за историју, демократију и помирење у нашем региону. Хрвати су хтели да центар буде Загреб, као град помирења између Срба и Хрвата, Бошњаци су хтели Сарајево, као знак помирења, Срба, Хрвата и Бошњака. Неки су хтели Косовску Митровицу као град помирења Срба и Aлбанаца, а ја сам предложио Нови Сад, јер се Срби тамо ни с ким нису свађали. У Новом Саду има 70 одсто Срба, а остало чине 22 народа који се никада нису свађали са Србима. Тако је изгласан Нови Сад.

Схватили смо да не можемо тражити помирење као што то траже западњаци са неком новом идеологијом које би правило неко ново братство и јединство. Са таквим плитким изјавама не може се доћи до помирења. Оно може доћи само на потпуно слободан начин и могућности да изађемо јасно с научном истином пред наше колеге.

Овај зборник, који је настао на основу рада овог Центра на Међународном скупу у Севиљи, највише се обраћа свету. Овако сасвим јасно свету шаљемо поруку и говоримо шта је наша историја и од чега је и на који начин саздана.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.