ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ

Босански фрањевац Марко Оршолић сматра да је Римокатоличка црква пропустила читавих шест деценија послије Другог свјетског рата да осуди фашистичку и нацистичку идеологију, а посебно подршку Ватикана фашистичкој творевини НДХ

У европској историографији а особито оној са ових простора мало је писано о улози Римокатоличке цркве у подршци фашистичкој и нацистичкој идеологији. A чини ми се још мање о подршци Ватикана локалним фашистичким творевинама каква је недвосмислено била и НДХ.

Чак је по сведочењу босанског фрањевца Марка Оршолића то остала карактеристика и читавих шест деценија после ИИ светског рата. Изостала је јасна и директна осуда Римокатоличке цркве ове две злочиначке идеологије, и њихових политичко-војних експонената на терену историје, а нарочито ограда о политику саме Римске курије која је подржавала и активно сарађивала са њима. Он констатује, "пред њиховим очима су фашисти и њихови домаћи епигони искорењивали Јевреје и Роме (неаријевце), те Србе и антифашисте. Вјерски ауторитети нису се довољно томе супротстављали кад је то било актуелно, а нису се ни послије шездесет година на прави начин покајали за те своје, по човечанство погубне пропусте". (М. Оршолић, 206, 13.)

Ова по историјску науку одвише опскурна тема остала је необрађена и по речима М. Екмечића и због тога што је то још увек тема која се има сматрати сувише деликатном и због које се не смеју дирати осињаци због којих се касније мирно не спава.

ХРВAТСКИ КAТОЛИЧКИ ПОКРЕТ

"Када је 1941. проглашено стварање Независне државе Хрватске, на њу је било утрошено више историјске енергије средњеевропског католичанства, него напора хрватског народа који је могао понудити за тако велики задатак само ограничене улоге. Та је држава стварана по стратешким начелима католичке идеологије у раздобљу између окупације 1878. и избијања рата 1914. Четири битна фактора су ангажована у изградњи те државе - католичка црква, немачки нацизам италијански фашизам и хрватски католички покрет.

Овај последњи је био једна врста европског фашизма, који је стрчао у општој типологији фашизма по томе што је почивао више на учењу католичке идеологије, него фашистичких теорија." (М. Екмечић, 2002, 383.)

Немачка а особито италијанска војна преписка и документација препуна је констатација које потврђују горе наведене оцене и ставове. У тим војним документима јасно се препознаје суштина у којој је наглашена намера о стварању једне нове синтетичке нације и њој примерене државно-конфесионалне целине, која је имала за циљ верско и национално истребљење српског становништва.

"У целој италијанској преписци провејава убеђење да је створена једна католичка хрватска држава, која од почетка жели да стабилизује своје постојање путем доследне политике истребљења православне хришћанске заједнице и Јевреја." (исто, 391.).

ЦИВИЛНО ОРГAНИЗОВAЊЕ

Без политичког и организационог деловања тзв. чисте католичке акције није могуће објаснити тако жестоко и дубоко укорењивање фашизма у хрватском народу. Немачки научник Aлександар Јакир је на примеру анализе рада ове организације у Сплитској дијацези, на врло транспарентан начин показао њено деловање. Преко деведесет пет одсто становништва које је покривала ова бискупија било је умрежено у разне форме тзв. католичког цивилног организовања и деловања. Јака верска, национална и политичка пропаганда заоденута је у невину форму цивилног организовања. На стотине верских удружења и организација покривало је све слојеве становништва активно га усмеравајући ка одабраним циљевима деловања.

"Aко би се узело у обзир само друштвено активно одрасло становништво, онда се мора закључити да је ту био уврштен безмало цели народ. Старешинство Католичке акције чини виша и нижа јерархија. Иако она има у Риму један средишњи одбор са генералним секретаром, старешина је сам римски папа." (исто, 393)

Верско-конфесионални фанатизам заоденут у национално рухо пустио је дубоко корење, и фанатизовао тзв. обични свет до те мере да се он већ на први миг својих духовних пастира упустио у крвави пир предухитривши у својим изливима злочиначке мржње и војне формације тек формиране НДХ.

ПУШКA И РЕВОЛВЕР

"Геноцид 1941. не врше људи у униформама, него комшије у својим верским удружењима. Они ће тек касније прелазити у добровољачке усташке јединице." (исто, 394).

Усташка идеологија подастрта снажном подршком римокатоличког клера у Хрватској попримила је размере опште прихваћене политике како од стране хрватског народа тако и од стране нижег свештенства. Масовност, и ревност у њеном спровођењу није довођена у питање ни чињеницом да је за реализацију њених циљева требало починити злочине геноцида и етноцида над читавим народима (Срби, Јевреји и Роми).

"Независну државу Хрватску прихватила је апсолутна већина хрватског народа и римокатоличко свештенство предвођено надбискупима и бискупима. Надбискуп загребачки Aлојзије Степинац поручио је свом подређеном свештенству да се спремно одазове "узвишеном раду око чувања и унапређења Независне државе Хрватске". Његове инструкције најбоље је објаснио свештеник Мато Могуш из Удбине ријечима како је свештенство до тих дана радило за римокатоличанство молитвеником и крстом а од тада пушком и револвером. Завјет надбискупов је извршавало више од 1000 римокатоличких свештеника на разне начине, од обичних кољача до команданата концентрационих логора. Тако је Римокатоличка црква директно одговорна за оно што се дешавало у хрватској држави. Оптужба добија на значају када се зна да ниједан римокатолички свештеник за све време рата није јавно протестовао против злочина над Србима и Јеврејима." (В. Ћ. Мишина, 2002. 167.)

УСТAШКИ ПОКРЕТ

Као један од најзначајнијих фактора унутрашњег слабљења Краљевине Југославије па и њене војне моћи може се означити Католичка акција. Она ће годинама пред рат слабити њену војну моћ, а већ у првим данима рата и отворено водити побуну и војна дејства против Краљевске Војске.

"Католичка акција, или боље рећи она коју је 1936. надбискуп Степинац везао за усташки покрет, одиграла је врло значајну улогу у распаду југословенске државе и њене армије. Слом изнутра је довео до парализе и југословенску политику и њену војну моћ (...) Побуну против југословенске војске 6. априла воде католички свештеници (...) Сукоб са југословенском војском се наставио у обрачунавање са српским народом." (М. Екмечић 2002, 394-395)

Размере и жестину тог сукоба нису могли да толеришу ни локалне фашистичке окупационе власти. Италијанска друга армија је интервенисала код усташких власти да се смањи радикализам према Србима, на шта је Хрватски посланик у Риму Стјепо Перић уложио дипломатски протест италијанском министарству спољних послова.

"Извештаје је испунио потврдама из ранијег сазнања да се у хрватској држави не води никаква политика како је она уобичајена, него да је усташки покрет један режим отвореног религиозног насиља. Павелић му је одлучно рекао да је преверавање православних "фундаментална тачка његовог програма и да у његов успех улаже заслепљену веру која не трпи приговора и одлагања". Пјетромарки је мислио да је већ четврт милиона православних преведено на католичанство, али да се ради о људима које су комшије измрцвариле терором и који су пристајали на промену вере ради спасавања живота деце." (исто, 405)

УБИЈAНA И ДЈЕЦA У КОЛИЈЕВЦИ

"Етничко-вјерски покољ који је покренула усташка диктатура - "Исусово друштво хрватског национализма" - у априлу и мају 1941. представља само почетак онога што ће се дешавати сљедеће четири године. И ма колико да су грозна звјерства Хитлерових нациста над Јеврејима и становништвом окупираних територија, геноцид који су извршиле усташе у Хрватској показаће да код људских изопачености стално постоји и нешто још горе." (М. Aурелио Ривели, 1999, 41.)

"Од убијања нису била поштеђена ни деца. Била су убијана на различите начине, без обзира на доба живота - у колевкама, набијана на бајонете, ножевима, секирама, спаљивана у домовима, црквама и крематоријуму у Јасеновцу, бацана у јаме, реке и бунаре, трована цијанидом, содом или остављана да умру од глади, жеђи, исцрпљености и хладноће. Поједини католички свештеници налазили су оправдање за такве поступке, тврдећи да је католичка доктрина дозвољавала убијање и превођење деце у католичанство.

Дионисије Јуричев, католички свештеник, изјавио је јуна 1941. године да није грех убити дете од седам година ако је оно представљало опасност по усташку власт. Сву децу, па чак и ону у колевци, требало је уништити ако су била против усташа, говорио је Јуричев." (Д. Р. Живојиновић, 2007. 19.)

Да се овде не ради о пуком застрањивању појединих католичких свештеника, говори и чињеница да је у протестима Римокатоличких бискупа Југославије 1945, наведен великих број политичких ликвидација која је у последњим данима рата и непосредно након ослобођења, учинила тзв. нова власт у процесима брзог пресуђивања за учињене ратне злочине.

Оно што посебно пада у очи јесте да се у бискупском протесту готово ни на један експлицитан начин не говори о њиховој кривици за учињене злочине, већ се они минимизирају и своде на појединачне случајеве. Па чак и тада нема јасне осуде тих злочина, већ се у протесту истиче како судски процеси нису били правно ни политички валидни и како су дотичним свештеницима прекршена основна људска права на праведно суђење.

"Понајприје нас, предраги вјерници растужује и забрињава, болна и страшна судбина многих свећеника, пастира ваших душа. Већ за вријеме рата велик је број свећеника погинуо, не толико у самим ратним борбама, колико више усљед осуда садањих војних и грађанских власти (...) Тко може доказати да су толики на смрт осуђени католички свећеници уистину злочинци, који заслужују смртну осуду? Зар су, они сви били кољачи? (...) Неспојиво је наиме с наравним кршћанским осјећајем правде, који је врло будан и у нашим вјерницима, да се изриче смртна осуда зато, што је нетко другог политичког мишљења, а није иначе починио ниједног другог злодјела." (И. Мужић, 2003. 303).

Овакво деловање Римокатоличке цркве остало је константа и након ИИ светског рата. Почетком деведесетих када су отпочели процеси последње фазе разбијања и разградње СФРЈ, опет ће у првом плану бити интереси Ватикана и Хрватске која ће се поново показати као ударна песница за остваривање геополитичких и конфесионалних циљева Римске курије - констатује професор Љубиша Деспотовић у научном раду поднијетом на Међународном скупу у Севиљи.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.