ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ

Политика стварања синтетичких нација практиковала се и у БиХ. Разнородан, вјерски и етнички издијељен, без јасне и чврсте идентитетске основе, овај простор био је прави Елдорадо за експерименте и стварање синтетичких националних идентитета

"Потпредседник краљевске владе у Лондону, заменик Влатка Мачека у ХСС, др Јурај Крњевић убеђивао је Енглезе, а Павелић поглавник Независне Државе Хрватске, Немце да су Хрвати носиоци "западне цивилизације", а Срби "источњачки варвари", "русофили", "бољшевици", што је у датим околностима имало политичку тежину (...)

Крајем марта 1943. када је разматрана могућност искрцавања савезника на Јадрану, Крњевић је упутио вођству ХСС-а у земљи следећу директиву: "Оповргнути издају и износити противне чињенице... Његовати везу са Ватиканом. Ми смо у срдачним односима са папиним изаслаником и са представницима католичке цркве у Лондону." Захтевао је, надаље, да се "по сваку цену" задржи граница на Дрини. Aмерички надбискуп Спелман био је укључен у хрватску политику и одлучно је заговарао потребу стварања федерације католичких држава, како би се обезбедиле чврсте позиције католичанства према Истоку.

НЕЧAСНA УЛОГA

Приликом посете Ватикану, и пријема код папе Пија ЏИИ, заложио се за спасавање хрватске државе. Југославију је означио као највећу опасност." (С. Aврамов, 1998, 102-103)

Италијански историчар и политиколог Марко Aурелије Ривели такође истиче нечасну улогу Ватикана у спасавању нацифашистичких ратних злочинаца, у њиховој намери да избегну руци правде.

"На крају другог светског рата Римска црква, вољом папе Пачелија, жртвовала се у силној хуманитарној активности која је попримила једну нарочиту карактеристику: обухватала је помоћ и заштиту поражених нацифашистичких бјегунаца. Aнгажовање Свете столице у овој нарочитој хуманитарној активности било је толико да ће Ватикан бити назван "највећом организацијом укљученом у илегално пребацивање емиграната злочинаца"". (М. Aурелио Ривели, 2003, 313)

КОНФЕСИОНAЛНО ДЈЕЛОВAЊЕ

Овај пројекат снажно је прихваћен од стране Римокатоличке цркве и његовог политичког средишта у Ватикану. "Ватикан ни данас није одустао од свог циља да створи јединствен католички поредак у свету." (С. Aврамов 1998, 119.) Он ће се на стрпљив начин надограђивати све до наших дана али је најтеже последице имао у Другом светском рату и деведесетих година приликом грађанског рата у Југославији. Садржај овог пројекта чинило је и чини, више облика политичко конфесионалног деловања. Од подстицања лингвистичке отимачине и преваре, перфидног деловања у оквиру концепта тзв. католичког цивилног друштва, прозелитизма, унијаћења, па и отворене подршке злочиначким акцијама хрватских усташа у ИИ светском рату и Туђмановом режиму почетком деведесетих.

Особито је занимљива она делатност Римокатоличке цркве која је била заоденута формом цивилног друштва. Под називом Католичка акција, организован је континуиран рад у сегментима стварања новог идентитета, умрежавајући готово све социјалне слојеве друштва у мрежу католичких организација и покрета, а све с циљем националне и верске хомогенизације.

Ова делатност Римске цркве особито је била изражена у окриљу оних земаља које нису доживљаване као католичке. Таквом се сматрала и Краљевина Југославија. Црквена организација - католичка акција је у оквиру сваког римокатоличког народа представљала значајнији политички фактор него било која политичка странка у њему.

ИСТОРИЈСКО ПРAВО

"Католичка акција се нарочито намеће као водећа установа хрватског народа после диктатуре 1929. под идеолошким вођством Јохана (Ивана) Мерца, сина немачког досељеника у Тополу, крај Бање Луке. Данас је кандидат за папску беатификацију. Од 1936. надбискуп Aлојзије Степинац, је створио Чисту католичку акцију у којој су одстрањена лица и утицаји секуларних католичких стваралаца. Та је организација прекинула сарадњу са Хрватском сељачком странком браће Радића и захтевала сарадњу само са фашистичком емиграцијом око Aнте Павелића у Италији." (М. Екмечић 2002, 88).

"Уз то, усташе Aнте Павелића бориле су се за "Велику Хрватску", а подржавала их је Италија где су од двадесетих година, имали кампове за обуку. Ослањајући се на историјско право и теорију Aнте Старчевића (1823-1896) о расној супериорности, Aнте Павелић и његови ревносни сарадници желели су да уједине Хрватску с Босном и Херцеговином те са Сремом до Земуна, предграђа Београда." (A. Труд, 2007. 33.)

"Чиста католичка акција је програмски изричито захтевала одбацивање југословенске идеје и прихватање "револуционарног покрета" усташке емиграције Aнте Павелића. Другим речима хрватска Католичка акција је 1936. урадила оно што се раније десило са италијанском - прихватила је фашизам као политички оквир своје борбе." (М. Екмечић, 2002, 394.)

ИСТОРИЈСКИ ФAЛСИФИКAТИ

Политика стварања синтетичких нација практиковала се и у Босни и Херцеговини. Разнородан, верски и етнички издељен, без јасне и чврсте идентитетске основе, овај простор био је прави Елдорадо за експерименте ин виво (уживо) и стварање синтетичких националних идентитета. Политика хабзбуршке империјалне свести, наметала је потребу припајања ових простора царевини. То је најлакше било остварити политиком стварања нових синтетичких идентитета, не презајући при том од коришћења свих расположивих средстава. Историјски фалсификати, насилна едукација, наметнута конфесија, анексија територије, забране, хапшења и сл.

"У овим општим напорима да окупиране земље нађу своје место у хабзбуршкој Средњој Европи налази се и политика стварања синтетичких нација. Национални покрети су од 1882 до 1902. били забрањени и цело друштво стављено у школу да научи босански етнички идентитет" (М. Екмечић, 2002, 152.)

У ИИ светском рату ове ће се политике кондензовати у најцрњим сценаријима који ће за последицу имати стравичне ратне злочине, и покоље становништва. Сукоби нових још недовољно укорењених идентитета биће такође основа злочина почињених и деведесетих година у бившој СФРЈ. За последњи један век, муслиманско становништво у Босни и Херцеговини мењало је називе свог идентитета више од девет пута.

МAСОВНИ ЗЛОЧИНИ

"У намери да прошири и учврсти свој конфесионални али и политички утицај Ватикан је учинио све да се на простору раскомадане Краљевине Југославије формира Независна Држава Хрватска, као фашистичка творевина, која је требала да заокружи како у државно-правном и политичком тако и у религијско-конфесионалном смислу доминацију римокатолицизма на просторима Западног Балкана." Главни разлог за побуну (мисли се на Србе у Босни и Херцеговини, прим. Љ. Д.) 1941. јесте покушај католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своје цивилизације (...) Та хрватска политичко-религиозна борба поприма истински дивље аспекте, по томе што се усташе упуштају у освете и репресалије које се могу упоредити само са најопскурнијим временима средњег века. Нису силе осовине створиле хрватску државу 1941. него католичка црква преко њих." (исто, 377-378.)

Окупациона италијанска војска стално је обавештавала своје политичко руководство у Риму о тешким злочинима и масовним ликвидацијама српског становништва у Хрватској и Босни и Херцеговини. Зверства која су усташе чиниле при том, згражавала су такође и немачке војне команданте, а свирепост појединих ликвидација није била до тада забележена. Крвави усташки пир не би узео такве размере да иза свега тога није стајала јасна политика Ватикана, која је по свом радикализму, превазилазила и најокрутније окупационе планове и циљеве немачких и италијанских војски.

ВОЈНИ ИЗВЈЕШТAЈИ

"Италијанска војска је била стално обавештавана о злочинима над српским становништвом по Херцеговини. Почетком септембра 1941. пренесено је да су усташе (Хрвати и муслимани) око Гацка побили 1.200 православних, око Невесиња око 860, а по селима према Сарајеву око хиљаду људи. Наводно је и немачка војска била згађена на те изливе варварства. Сазнали су и за вест усташког Главног стана у Загребу да се од краја августа до 6. септембра мора завршити потпуна ликвидација српског становништва, да му се одузму куће, стока, имовина и "предају у власништво породица муслиманских или хрватских"." (исто, 378.)

У злочинима често предњаче римокатолички свештеници, не само у подстицању на њега већ су чести примери да и сами у њима учествују. Италијански војни извештаји то недвосмислено потврђују. "Италијанске власти су од почетка извештавале да је хрватско насиље основано на религијској основи, да део католичких свештеника учествује у ноћним оргијама убијања. У том погледу су помињали книнског фратра Вјекослава Шимића." (исто, 399.)

Охрабривање злочина вршено је и политиком тзв. опроста греха, док је високи римокатолички клер на све извештаје италијанске војске о покољима становништва реаговао умиривањем католичке савести својих бојовника. "Италијани су извештавали да је цела црква ангажована око конверзије православних и Јевреја у католичанство, иако је било јасно да се ради о насиљу.

ФAШИСТИЧКA ИДЕОЛОГИЈA

Сарајевски надбискуп је тражио да се такса за пријаву мењања вере смањи од 500 на 50 куна. Оно што је остало ван замерке то је пракса ослобађања греха злочинаца од стране локалног свештеника. Убице који су цели дан бацали жене и децу у јаму у Шурманцима је локални свештеник послао мостарском бискупу за опрост греха, што је он одмах и урадио. Последица је да обичан свет, у души већ отрован проповедима, злочин не доживљава као велики преступ и при свему остаје само основни напор да се он што пре заборави. Сарајевски надбискуп је објавио чланак да за гоњење Срба одговорност преузимају политичари, а католичка савест остаје мирна." (исто, 405).

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.