ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ (9)

Избор из Зборника радова поднесених на међународном научном скупу у Севиљи, на којем су учествовали представници са подручја бивше Југославије

Процес "напуштања" изучавања тематски уских сегмената прошлости на којима се "остајало" у сфери реконструкције, догађаја, где се престајало и заборављало мислити, где се није могло размишљати о процесима дугог трајања и сложеног карактера који одређују развој српског и југословенског друштва у ратним годинама 1941-1945, био је спор и мукотрпан.

Подједнако успорен био је и процес прерастања историје као "науке" појединачних чињеница у науку која не само реконструише већ промишља прошлост, у њој открива смисао збивања. Лагано ишчезава некадашња фразеологија и апологетика.

Уз речник, историчари преиспитују и мисаони инструментариј струке.

Настају први теоријски радови о проблемима истраживања савремене историје, примени историјског метода у истраживањима савремености, употреби историјских извора, историјској дистанци, новим методолошким техникама (квантитативни метод, метод анализа садржаја и друго).

Уочљиво је формирање националних историографија. У почетку стидљиво, касније, подржани од републичких партијских структура, агресивно, историчари воде ратове о томе да ли је постојала југословенска револуција или је њу чинио збир (8) анационалних, републичких револуција. Уз бројна мемоарска сећања, почиње се профилисати и права мемоарска литература. Контролни механизми у историографији добијају другачије облике.

Суштина литературе која је тих година настајала, како је већ примећено (Б. Петрановић), није у "њеној идеолошкој боји", већ у спремности једне генерације историчара "да уочи неке нове феномене, приђу им на други начин, критички, савесном фактографском анализом". Научна литература о рату тек се зачела.

Систематска истраживања

Процес одвајања критичке историографије о рату 1941-1945. није био ни брз ни лак. Тим пре што је део историчара посвећених овим темама имао сопствено ратно младалачко искуство и трајно био фасциниран револуционарном сменом власти у оквирима светског рата.

Локална историја Краљева попуњена је током шездесетих година радовима из историје радничког и синдикалног покрета, партијске историје, историје рата. Одлуке ВИИ конгреса СКЈ пресудно су утицале на интензивирање прикупљања сећања.

Разлози нису били научни већ пригодни - прослава двадесетогодишњице устанка. Историчар је и на локалном нивоу био само "декор" у прослави важних датума револуције. Ипак, мукотрпни посао историчара уродио је плодом јер су од заборава спасена бројна сећања о делатности краљевачких комуниста, акцијама одреда у којима су се борили Краљевчани.

Тиме је комплетирана слика о рату у Краљеву 1941-1944. коју су нудили документи прикупљени, а делом и објављени у издањима Војноисторијског института. Почетком шездесетих година отпочела су систематична истраживања ратне историје Краљева. На прикупљеном материјалу настајали су први истраживачки радови, које потписују Коча Јончић, Радивој Јоветић, Младен Стојановић, Богдан Корићанац, Владимир Бережнов, Павле Јакшић. Приступило се и прикупљању материјала за израду хронике града која је, под насловом "Краљево и околина", објављена 1966. О граду пише и Казимир Висковић (1962). Значајан историографски догађај представља објављивање сећања преживелих "Краљево октобра 1941".

У вишетомном зборнику насловљеном "Устанак народа Југославије" (1962) о првим данима устанка пише Коча Јончић. У локалној штампи о устаничким данима пише Павле Јакшић; о стрељању родољуба, припремама за устанак, стварању нове народне власти Коча Јончић; о путевима краљевачких пролетера Богдан Трбојевић, о издаји четника Илија Перуничић; о акцијама партизанских тенкова Јакша Дрљевић; о борбама за ослобођење града Бошко Брајевић; о учешћу жена Краљева у рату Јован Кричковић; о партизанској опсади Краљева Душан Aзањац, о борбама око Краљева 1941. Петар Вишњић, о илегалним акцијама Богдан Корићанац, о акцијама скојеваца Миломир Краговић и други. Објављују се историјска факта "једног злочина" (1966), штампају документи, пишу фељтони.

Осјетљива питања

Свакако највећи историографски резултат досеже 1971. године Коча Јончић књигом "Краљевачки октобар 1941". Ипак, остаје утисак да историографија у Краљеву касни десет година за својим временом. Сећања на 1941. појављују се тек 20 година након рата и готово 25 година након стрељања. На ваљане историографске резултате требало је чекати још коју годину више. У тој литератури појавиле су се бројне контроверзе, међу којима свакако највећу представља број стрељаних октобра 1941. Бродел, један од највећих историчара ЏЏ века, учи нас да су за рационално и егзактно поимање прошлости потребни бројеви. Када их нема, каже Бродел, ваља их измислити! Ипак, цифра са којом баратају историчари локалне историје Краљева, када је у питању број стрељаних октобра 1941, варира од 2.000 до 6.000.

Једно је сигурно - непоуздан историографски резултат тешка је увреда жртава! Зашто је то тако? Да ли је сећање о страдању, трагедији 1941, патњи било толико живо да се са митовима и "светим местима" револуције морало чекати. Литература писана у шездесетим и седамдесетим годинама значајно је сведочанство о томе како је једна култура себе видела и замишљала.

У посљедњим деценијама века знање се неслућено увећало. Сам проток времена, тако је бар изгледало током 80-их година, релативизовао је некадашње анимозитете и идеолошке искључивости. Историју рата 1941-1945, почели су изучавати професионалци - историчари, али су бројни били аматери. Није био редак случај да су баш ови последњи (писци, публицисти, новинари, али и бивши политичари, генерали, дисиденти) пре историчара отварали "осетљива питања", исказивали сумњичавост, трагали за тајнама, заверама, "мрљама", тражили рехабилитацију или осуде савременика.

Учинак тог типа литературе, на једној страни је несумњив, али је, опет, на другој, увео сензационализам и ексклузивност са штетним последицама. Уз историографску литературу увећавала се и квази-литература, сумњива фељтонистика, вулгарна и једнострана публицистика која је, суштински, рушила досегнути ниво критичности у изучавању рата и припремала терен за продор другачијих, опет сасвим идеологизованих тумачења прошлости, која ће постати доминантна током 90-их година ЏЏ века.

Историчар научник

Нови вредносни судови без утемељења у изворима нису доприносили померању клатна историографских тумачења ка екстремној десници. Један екстремизам заменио је други, подједнако ненаучан, штетан, искључив. Насупрот приступа који је тежио сензацији и био негација науке, озбиљни истраживачи су истрајавали на захтевима струке да се сви историјски извори критички преиспитају, сагледају, прожму, изаналазирају пре него што се понуде закључци и вредносни судови. Упоредо са тим и критичко мишљење историчара опет је искушавано на тестовима идеологија. Трагање за новим тематским оквирима, теоријским гледиштима, емпиричким моделима, "новим" поимањима историје било је знак виталности научне историографије која се, у једној целој деценији, развијала у изолацији.

Историчар је изнова почео да поставља питања изворима, пропитује учеснике и сведоке у догађајима, "сумња" у изречено и написано, одгонета односе и структуре у историјским појавама и процесима. Досезањем стручне самосвести историчар је престајао да буде партијан и постао научник - "заступник интереса знања".

Локална историја Краљева обогаћена је у седамдесетим и осамдесетим годинама бројним значајним историографским прилозима. Истраживања Десанке Пешић, Коче Јончића, Михаила Симића, Добривоја Говедарице осветила су и разрешила бројне истраживачке непознанице.

Било је и историографских полемика у којима су, ипак, учествовали само истомишљеници (некада крупна стручна размимоилажења данас изгледају као веома сличне нијансе истог дискурса). Значајан искорак учињен је организовањем научног скупа "Народни устанак и борба за Краљево" (1981). Окупљање знатног броја афирмисаних историчара био је знак да се наведеној теми могло приступити на професионалан начин. Ипак, загледани данас у тематске садржаје њихових излагања уочавамо једнообразност приступа, једностраност коришћених историјских извора, изражену тематску неинвентивност, "фасцинацију" реконструкцијом радних дешавања, стручну скученост која није у стању да се удаљи од партијског и политичког и посматра тоталитет живота у прошлости. Стручни "судар" и разилажење учесника у догађајима и истраживача, ма како био драматичан, суштински је, из данашњег угла, миноран. У причи о рату Краљево се не види - ни град, ни његови житељи, ни време, ни простор, ни процеси који догађајима дају смисао.

Сучељавање ставова

У друштвеној клими осамдесетих и деведесетих година, узаврелој, препуној емотивних набоја, незадовољства, супротстављених идеологија и историчари рата почињу да презентују "критичке рефлексије" о испитиваној појави, да сучељавају ставове. Трагајући за узроцима кризе која је раздирала југословенску државу и друштво, слободније него у претходним деценијама, приступљено је преиспитивању феномена освајања власти оружаном револуцијом, међународног фактора, окупаторске власти, "политике компромиса", миграција и демографских промена, геноцида, избеглиштва, идеологија супротстављених покрета, стратегија и тактика примењених у вођењу рата, "црвеног терора", националне и социјалне структуре учесника рата... Идентификоване су бројне "историографске белине", срушени табуи, оспорени митови, одбачени стереотипи.

Појавила се озбиљна стручна критика. Одступило се од обраде војне историје и предност је дата политичким догађајима и процесима, упоредном посматрању ривалских покрета, државно-правној структури власти, противуречностима политике комунистичког покрета, друштву, идеологији, привреди, феноменима неравномерности учешћа појединих југословенских народа у рату и револуцији, природи квислиншких држава, суштини окупаторске управе, федерализацији Југославије у ратним годинама. Настали су прави циклуси историографске литературе (попут тзв. квислиншког циклуса).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.