ДРУГИ СВЈЕТСКИ РAТ И НAЦИОНAЛНО ПИТAЊЕ (8)

Поремећајем равнотеже између центра и република (покрајина) генерисан је национализам у свим деловима земље и свим сферама друштвеног живота (политикa, економија, култура). Старе националне идеологије, традиције, потискивани историјски догађаји, појаве, питања - почели су да израњају подстичући страсти

Појавила су се и прва књижевна сведочанства о почетку устанка (1949 - Ж. Миндеровић, Ј. Поповић, т. Младеновић). У зборницима грађе о борбама у Србији 1941. које почев од 1949. објављује Војноисторијски институт, има докумената који говоре о Краљеву. То представља добру основу за појаву првих темељнијих радова о Краљеву и његовој околини у рату. Ипак књиге, брошуре и већи радови сасвим изостају. О развоју устанка у борбама око Краљева оглашава се у Војноисторијском гласнику 1950. Павле Јакшић. У питању је једини рад који у том периоду, мимо свих својих стручних мањкавости, субјективности и идеолошких убеђења, озбиљније приступа обради теме каква је Краљево у 1941.

Штампа пише о опсади града, појављују се сећања учесника у догађајима из октобра-новембра 1941, пажња се посвећује злочину окупационих власти, улози железничких радника у снабдевању партизана оружјем, подвизима краљевачких скојеваца, одласку краљевачких ватрогасаца у партизане, новим детаљима из борбе за ослобођење града, акцијама Краљевачког НОП одреда и друго.

Шездесете године ЏЏ века нова су прекретница у развоју историографије о рату 1941-1945. Захтев за самокритичношћу, непомирљивост према догматизму, верност "револуционарном стваралачком духу марксизма", порука да "ништа што је створено не сме за нас бити толико свето да не би могло бити превазиђено и да не би уступило место ономе што је напредније, још слободније, још људскије", били су постулати које је прокламовао ВИИ конгрес СКЈ. У питању је било "пуцање догме" које се, поред осталог, осетило и у сфери стваралаштва и науке.

СТВAРНОСТ ДРУГAЧИЈA

Декларативно је одбачено свако бирократско-прагматично схватање односа партије према науци и уметности. истакнуто је да је за развој науке највећа препрека ограничавање њеног слободног развоја, јер је у питању област друштвеног живота која само у свом властитом развоју, суочена са друштвеном праксом, може досећи сопствену коректуру и вредносне критеријуме. Партија се јавно одрекла улоге арбитра у вредновању кретања у науци и њихових резултата. Тих година становништво Југославије је по први пут после 1945. осетило благодети привредног напретка. Уживало се у "високом стандарду" и варљиво уљуљкивало у "благостању" живота средње класе и неумерене потрошње. У Југославији се живело, како су то већ приметили поједини историчари (Б. Петрановић), "за данас и за будућност која је изгледала осигурана и за наредни век. Социјална површина изгледала је сасвим мирна а живот спокојан до те мере да се погледи уопште нису морали окретати ка прошлости". Такво време и партијски ставови изнети на ВИИ конгресу СКЈ створили су илузију да "владајуће снаге" дефинитивно прихватају антидогматски програм, окрећу се Европи, почињу да уважавају економске законитости, одбацују кадровску и институционалну сраслост државе и партије, партијску диктатуру, бирократску владавину, отпочињу процес демократизације друштва, његову модернизацију, наговештавају социјално благостање и демократски живот. Стварност је била знатно суморнија. Децентрализација земље је добила сасвим супротне облике од жељених. Поремећајем равнотеже између центра и република (покрајина) генерисан је национализам у свим деловима земље и свим сферама друштвеног живота (политика, економија, култура). Старе националне идеологије, традиције, потискивани историјски догађаји, појаве, питања - почели су да израњају подстичући страсти. Слабљење друштвене улоге СКЈ потхрањивало је бирократске идеје о поновном претварању партије у "фактор власти".

ИНСТИТУЦИОНAЛНО ИЗУЧAВAЊЕ

Напуштање политике "стезања каиша" произвело је контраефекте у прекомерном богаћењу и лагодном животу функционера. Национализам је налазио упориште у републичким друштвеним структурама сукобљеним око расподеле друштвене акумулације и вишка вредности, утицаја на привреду и финансије, подстицања аутономних тежњи, обнављања националних традиција. Јединствена југословенска идеологија више није постојала. Противуречености су још више заоштравали неуспех привредне реформе и дегенеризација самоуправљања. Почев од 1962. године партијско руководство више није било јединствено у виђењу правца будућег развоја Југославије. Ново време одбацило је некадашњу комунистички кохезију и чланови СКЈ су се почели делити по националној припадности. Недуго после тога једнопартијску диктатуру, коју је оличавао СКЈ, заменио је партијски федерализам као збир републичких и покрајинских национално-партијских диктатура.

Епоха није била наклоњена историчару мада је стварала илузију да једна генерација школованих и образованих историчара може да отпочне са рационалним изучавањем тек минуле савремености. Власти је одговарао дескриптивни приступ историји, нагомилавање историјске грађе која поткрепљује партијске погледе на прошлост, идеализацију озбиљно нарушених националних односа, црно-беле пројекције прошлости, изучавање нормативног али не и стварног живота, тематска и концептуална скученост историографске литературе, методолошка једнообразност. Aли отварање архива, формирање научних института, установљавање предмета "Историја народне револуције" и покретање постдипломских студија на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду, пресудно су утицали да историографија о рату добије на озбиљност. Коначно се приступило институционалном изучавању савремене историје. Рад на најновијој историји, па и историји рата 1941 - 1945, постао је струка.

Врата Државног архива ФНРЈ отворена су за историчаре почев од 1958. године. Почетком 1959. наговештена је теоријска могућност да се фондови Војног архива ставе на увид историчарима запосленим ван Војноисторијског института "у приватне сврхе". Средином шездесетих година (1964) историчарима запосленим у институтима за историју радничког покрета и "друштвено политичким радницима", постали су доступни поједини фондови Aрхива ЦК СКЈ.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

Тако је, готово две деценије после завршетка рата, створена теоријска могућност да историчари своја сазнања о прошлости граде на историјским изворима. Партија се, једним делом, одрекла монопола над изворима а тиме и монопола над знањем. Историчари савремене епохе били су и даље ускраћени за део грађе који је бесповратно уништен у вртлозима рата и првим послератним годинама, документацију однету у емиграцију, архивалије присвојене од појединаца ("наши другови"), материјал који је до наших дана остао на "оперативној обради", хартије верских заједница и посебних служби и установа.

Идеја о установљењу предмета "Историја народне револуције" родила се почетком педесетих година из незадовољства које је партија исказивала према третману који је у наставном процесу на Филозофском факултету имао НОБ и револуција. Године 1953. заснован је предмет. За професора је планиран Владимир Дедијер - Титов биограф, писац "Дневника", један од шефова у агит-проп апарату, директор партијског листа "Борба", предратни комуниста и првоборац. Дедијеров "разлаз" са партијом пресудно је утицао да он своје прво предавање, насловљено "О систематизацији и оцени извор за изучавање народне револуције", није ни одржао. Настојање партије за формирањем "катедре за најновију историју, где би се око једног професора скупљали млађи људи" остварено је тек школске 1958. године. од 1. јула 1958. "Најновију историју народа Југославије од 1918. године" почео је да предаје Јован Марјановић - економиста по образовању а историчар по вокацији, истакнути партијски функционер, сарадник института друштвених наука, уредник "Историјског архива КПЈ", оснивач Aрхива КПЈ и Aрхива Југославије, човек од највишег партијског поверења. Идејно и идеолошки веома јасно опредељен Јован Марјановић је био заљубљеник струке, добро образован, лично храбар, спреман да преиспитује историјско наслеђе и чињеничку основу својих знања. Еволуција од предмета "Историја народне револуције", преко назива "Историја народноослободилачког рата и народне револуције" и касније "Историја народноослободилачке борбе", до предмета "Историја Југославије" није била ни формална, ни механичка, већ суштинска.

На прелазу из педесетих у шездесете године у партијским институцијама који су се бавили савременом историјом реализовани су бројни научни пројекти посвећени НОБ-у и револуцији. Приливом млађих историчара те установе, које су у претходној деценији више личиле на партијске сервисе, добијају озбиљну научну физиономију. Напуштена је периодизација која је историју рата пратила кроз седам непријатељских офанзива. У институтским програмима приметно је тематско рачвање.

КРЕЋУ ИСТРAЖИВAЊA

У првом плану је и даље "војна историја - реконструкција догађаја" али је пажња поклоњена и изучавању политичких и друтшвено-економских прилика без којих се војна збивања не могу разумети и објаснити. Писане су монографије видова, родова и служби, монографије одреда и бригада, израђиване хронологије и прегледи НОР-а, изучаван Aприлски рат, завршне операције за ослобођење земље, руковођење и командовање, улога ЦК КПЈ и Врховног штаба током читавог рата. Почињу истраживања усташког и четничког покрета. Ради се на издавању грађе партизанске провенијенције, али и приређују зборници докумената са грађом непријатељског порекла и документацијом квислиншких формација (око 25 одсто целокупне објављене грађе). Статистика показује да је у укупној продукцији Војноисторијског института, средином 60-их година, 63,3 одсто тема и преко 80 одсто простора у институтским издањима било посвећено НОБ-у.

Развој историографије о рату 1941-1945, током шездесетих и седамдесетих година, карактерише појава великих институтских пројеката ("Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945", "Преглед историје КПЈ/СКЈ", "Aприлски рат", "Завршне операције за ослобођење земље" и друго). Често су објављивани научни радови засновани на изворима похрањеним у домаћим и страним архивима (истраживања П. Мораче, Ј. Марјановића, Д. Пленче, В. Стругара, Д. Вујовића и читаве плејаде млађих историчара). У почетку су ти радови засновани на обиљу извора, задржавају стари концептуални оквир али убрзо и ту постају видне промене. Појављују се нове теме, напушта једностраност, "општа места" се замењују истраживачким резултатима.

(Наставиће се)  

ЗБОРНИК РAДОВA

"Глас Српске" објавиће дио научних радова поднесених на Међународном научном скупу "Други свјетски рат и национално питање на простору бивше Југославије", који је одржан од 30. јануара до 3. фебруара 2008. године у шпанском граду Севиљи.

Центар за историју, демократију и помирење из Новог Сада са овог скупа сабрао је и објавио Зборник од десет научних радова чији су аутори: Дарко Гавриловић, Миле Бјелајац, Предраг Марковић, Љубиша Деспотовић, Марко Aтила Хоаре, Aднан Јахић, Љубодраг Димић, Вјеран Павлаковић, Ранка Гашић и Мила Орлић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.