ДОБРОВОЉAЧКA УЛИЦA (1) - Зелене беретке напале колону војника

"Припадницима 'Зелених беретки' који су напали колону ЈНA 2. маја 1992. године у Добровољачкој улици командовао је Јован Дивјак, који је касно издао наређење својим људима да не пуцају", каже Драшко Ђурић, који се тада, као млади војник, повлачио са војном колоном и који је непосредни свједок тог масакра.

"Када је колона изненада и на превару нападнута и пресјечена, био сам у трећем или четвртом возилу. Пред мојим очима је погођено возило и тада је убијен пуковник Сокнић, који није хтио из возила да изађе. Једноставно су му прислонили пушку на грудни кош и повукли обарач. Око њега су биле медицинске сестре и санитет. Све се то одвијало два метра од мене и то никада нећу заборавити", каже Ђурић.

Ђурић је десетак дана прије овог догађаја дошао из касарне у Лукавици да помогне исељавање Команде 2. војне области на Бистрику. Он није успио да види све што се дешавало у Добровољачкој, али наглашава за Срну да и оно што је видио и доживио, иако је од тада прошло доста времена, никада неће заборавити.

Напад на врх колоне

Овај свједок дешавања у Добровољачкој улици истиче да су их напале "Зелене беретке", којим је командовао генерал Јован Дивјак.

Ђурић потврђује да су многи војници на почетку колоне већ били убијени или рањени док су на другом крају разговарали генерали Дивјак и Милутин Кукањац.

"Дивјак је наишао тек послије десет - 15 минута и почео викати да се не пуца. Међутим, било је касно. Шта је учињено - учињено је. У том моменту ја сам лежао на асфалту са рукама на потиљку, а око мене је било доста рањених. У оном страху и паници и не знам шта се све тачно дешавало. Само сам размишљао како да извучем живу главу", свједочи Ђурић.

Он се сјећа да су заробљеници одведени у просторије ФИС-а гдје су били испитивани, а многи и физички и психички малтретирани.

"У односу на заробљене официре и резервисте млада војска је доста добро прошла. Најтеже је било онима из Фоче и са Пала, односно са подручја која су била најосјетљивија на почетку рата. Мене у сали нико није тукао, али сам батине добијао од олоша, који се скупљао у приземљу гдје су се налазили тоалети", казао је Ђурић.

У ФИС-у су били заточени два дана. Захваљујући генералу Aксентијевићу, који је обавио преговоре са супротном страном, касније су пуштени.

Ђурић је потврдио да су их "Зелене беретке" нападале и неколико дана прије дешавања у Добровољачкој улици, током припрема за исељавање из Команде на Бистрику.

Међу заробљеним припадницима ЈНA био је и резервиста Ненад Ерић, који је, такође, из касарне у Лукавици упућен да помогне исељавање Команде.

"Не сјећам се тачно у колико сати је колона, у којој сам возио камион, кренула из Команде. Одједном је дошло до застоја у Добровољачкој улици, а чула се и пуцњава. Припадници "Патриотске лиге" и "Зелених беретки" истјерали су нас из возила и натјерали да легнемо на цесту. Један од њих ударио ме пушком у грудни кош и у главу, псовао ми матер, газио ми по прстима на рукама.

Након извјесног времена прислонили су нас уз неки зид, а онда одвели у СУП, па у ФИС", изјавио је Ерић.

Он је додао да је тек када је устао са земље схватио колико је био близу смрти, јер је око себе видио неколико рањених и мртвих колега.

Војници у подрумима мучени

"Од виших официра који су командовали напад на нашу колону никога нисам видио. Моје возило се налазило на крају колоне и нисам видио шта се дешавало и ко је био на мјесту гдје је она прекинута", прича Ерић.

Свједок је потврдио да не зна тачно колико је припадника ЈНA, који су у ФИС-у на поду лежали потрбушке, било заробљено. Казао је да су одвођени у подрум, гдје су их, током испитивања, тукли и мучили.

"Када су мене одвели у подрум, тамо сам затекао сада покојног Данила Ђокића из Мокрог и извјесног војног полицајца Вуковића из Фоче, који је издржао страшне муке. На њему је био само доњи веш и није било мјеста на тијелу гдје га нису ударали кундацима од пушака, ногама и чиме су стигли. Да сам ја био на његовом мјесту, онолике батине и провокације сигурно не бих издржао - издао бих и рођеног оца", свједочи Ерић.

Током испитивања о томе шта је радио као добровољац ЈНA, Ерићу су у подруму, послије почетних удараца по рукама и тијелу, од удараца ногом избијени зуби. Његову агонију је прекинуо долазак извјесне особе која је наредила да се прекине малтретирање.

"Оно што су нас питали било је сасвим неважно. Интересовало их је одакле смо и шта смо радили. У ствари, њима је најважније било наше име, односно то што смо Срби. Могао нас је тући ко је хтио, а било је доста олоша који се ту скупљао. Тако ми је, док сам сједио на клупи го до појаса, пришао један младић, узео документа и опалио шамар... Други су ме ногама ударали у главу и избили зубе", казао је Ерић.

Свједок није могао рећи колико је заробљених припадника ЈНA изашло на слободу послије размјене која је убрзо извршена.

Документа

Непосредним свједочењима војника који су били у колони, али и у одломцима мање познатих, или јавности до сада непознатих докумената, даје се јаснија и цјеловитија слика свега онога што се дешавало током масакра над колоном припадника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву у мају 1992. године. Ријеч је о документованом злочину, за који постоји низ свједока. Нажалост, ова убиства и мучења до сада нису процесуирана ни пред једним судом. 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.