ДОБРОВОЉAЧКA - СВЈЕДОЦИ ЗЛОЧИНA (6) - Злочинци се плаше истине о Добровољачкој VIDEO

У данима када је предсједник Предсједништва РБиХ Aлија Изетбеговић био у Лисабону - Ејуп Ганић, који је предсједавао Предсједништву у његовом одсуству, одлучује да искористи Декларацију и нападима на ЈНA радикализује ситуацију у БиХ.

У случају "злочин у Добровољачкој" постоје двије истраге. Истрага Војног суда у Београду је покренута 1993. године под бројем 651/93. Ову истрагу је преузело Тужилаштво за ратне злочине Србије и затражило расписивање потјернице против 19 особа из БиХ. Унутар БиХ поднесена је кривична пријава Основном јавном тужилаштву (Источно) Сарајево под бројем 15-02-КУ7/96 од 19.5.1996. године. Центар јавне безбједности Источно Сарајево 27. априла 2005. поднио је Окружном тужилаштву Источно Сарајево, као допуну кривичне пријаве из 1996. године, извјештај против 15 лица. Њих сумњиче за "ратни злочин против ратних заробљеника" и "противправно убијање и рањавање". Овај предмет преузело је Тужилаштво БиХ. У истрази неоспорно постоји доказ да је у име Врховне команде ТО РБиХ напад на колону наредила особа под надимком Заги. Међу доказима је тонски снимак те наредбе:

Команда: Блокирај

 "Свим јединицама - извршна команда, људи. Из Врховне команде ТО БиХ, Заги вам говори, не могу возила пролазити, блокирај то, блокирај!" - наводи се у једној од ових команди. "Најближа јединица Добровољачкој - блокирати улицу. Заги овдје!". Крунски свједок у истрази "Aлија Делимустафић" - тадашњи министар унутрашњих послова Владе РБиХ, у својој изјави 29. јануара 2002. војном истражном судији у Београду, у оквиру истраге КИ 651/93, између осталог, рекао је:

 "Ејуп Ганић је 3. маја именовао Одбор за размјену предсједника државе и команданта Друге војне области. Ганић је био у улози врховног команданта војске, као предсједник Предсједништва, док су Хасан Ефендић, Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани Заги, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић и Керим Лончаревић били његови помоћници. Штаб је стално дежурао у Предсједништву. У Предсједништву су били Ејуп Ганић и Хасан Ефендић, док је Заги управљао оперативно из Предсједништва с теренцима - Хајрулаховићем, који је руководио свом оперативом (Зеленим береткама и Патриотском лигом), а помагали су му Дивјак, Сефер Халиловић, Керим Лончаревић. Све вријеме заједно са Ганићем био је у Предсједништву син Aлије Изетбеговића - Бакир Изетбеговић".

 У Добровољачкој улици су, према списку МУП-а Републике Српске, убијени: војник Миодраг Ђукић; потпуковник Бошко Јованић; пуковник Бошко Михајловић; пуковник Градимир Петровић; пуковник Будимир Радуловић; пуковник Миро Сокић; војник Здравко Томовић и грађанско лице на служби у ЈНA Нормела Шуко.

Дан када су измасакрирани ненаоружани и невини војници ЈНA угасио је славску свијећу у породици Гвозденовић - понос шест сестара и оца. Обрад Гвозденовић, официр ЈНA, мучки је убијен, а за посмртним остацима брата трагала је сестра Гордана 18 дана. "Чекали смо га на слави Светог Ђорђа, претекао га је глас о његовој погибији. Отишли смо у Сарајево да га тражимо. Видјела сам бројне лешеве, рањенике. Брата нисам могла наћи. Тражила сам га 18 дана. Нашла сам га на ВМA у Београду. Угљенисано тијело са једном чизмом на нози био је мој брат" - прича она. Гордана је препознала стопало и прсте на нози које је спасила та чизма. Убили су га у Добровољачкој. A његов леш два дана су газили и шутали, па на крају и запалили. "Јован Дивјак био је његов професор. Под његовом командом је и убијен. Нећу се смирити док се кривци не изведу пред лице правде" - прича Гордана, сестра убијеног официра Обрада Гвозденовића.

Посљедње војникове ријечи

Здравко Томовић, деветнаестогодишњи редовни војник ЈНA, убијен је мучки у Добровољачкој, 3. маја 1992. године. Ненаоружан, голобради младић био је возач Енеса Таса. Када је колона прекинута, наоружани војник такозване БХ армије скочио је на хаубу аута и пуцао Здравку у врат. Тасо је тешко рањен.

Масакр у Добровољачкој никога не интересује. Тужилаштво БиХ упорно, како кажу, "ради на овом предмету", али без конкретних резултата. Хашки трибунал никада није подигао оптужницу против лица осумњичених у случају "Добровољачка". "Једина ми је жеља да се кривци за смрт мог сина Здравка изведу пред лице правде, онда не бих жалио умријети" - говорио је Пајо Томовић, Здравков отац. Умро је од туге за сином, не дочекавши да види кривца. "Посљедњи пут са Здравком смо се чули трећег маја око 15 часова. Син ми је рекао да су договори о повлачењу у току. Плакали смо, а он нас је тјешио. Никада нећу заборавити његове ријечи 'Не брините. Чува Бог Здравка свог'. У другом ТВ дневнику чула сам да је прекинута колона и да се врши масакр над војницима ЈНA" - прича несрећна Здравкова мајка Богдана Томовић. Потрага за сином одмах је почела. Отац Пајо отишао је у Сарајево, а сестра Јела је пресретала војна возила, окретала сваког војника и питала: "Да ли је жив мој Здравко?". Тијело су пронашли 18 мјесеци касније. Мајка га је познала. На болничким колицима испод зелене плахте извиривале су њој познате ноге. И знала је... Здравко је убијен.

 "Мој Здравко је био весео и добар дјечак. Никоме није учинио ништа нажао. Мучки су га убили и тражим да налогодавци и починиоци буду кажњени. Први пут сам прошле година могла да посјетим мјесто погибије мог сина. Коме сметају упаљене свијеће и цвијеће положено у Добровољачкој? Ко се плаши признати да је у Добровољачкој почињен ратни злочин, можда и најтежи у прошлом рату, јер је почињен на самом почетку? Плаше се они који Добровољачку носе као црну мрљу на својој савјести" - прича видно потресена мајка Богдана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.