ДЕМОКРAТИЈA - Звјерства буржоазије према пролетаријату

Енгелс се неколико пута враћао на један догађај (било да говори о јуну 1848, било да је ријеч о начину на који су комунари физички уништени), на дивљачко звјерство буржоаско-републиканске владе заслијепљене мржњом према побуњеном пролетаријату

С поразом Прве интернационале и са почетком дугог похода њемачких социјалиста у правцу изборног система, започело је ново раздобље карактерисано парламентарним системима

******************************

Година 1871. је у следу догађаја о којима говоримо важна бар колико и 1948. То је година у којој је после пропасти Другог царства дошло до експлозије, очајничког трајања и краја Комуне, пруске војне победе, рађања немачке империје, али и до померања стратешког епицентра европског радничког покрета из Француске у Немачку. У наредних четрдесет година - такозваног четрдесетогодишњег мира - сазреле су клице, предуслови кризе и трансформација чије последице осећамо још и данас: од руских револуција до светског рата, од америчког централизма до буђења Aзије.

Ипак, све почиње са 1871. годином, која само на први поглед отвара дуготрајну "еру мира". Комуна је настала као резултат пораза и неспособности привремене Тјерове владе са седиштем у Версају, као и неодлучности пруских победника утаборених надомак Париза наочиглед две француске владе у међусобном сукобу. Комуна, спонтани покрет који је подражавао модел масовног организовања и "Националне гарде" из II године, била је предвођена бланкистичком већином и прудонијанском мањином обједињеним у међународно удружење (такозвану "Прву интернационалу"). Да би је поразио, Тјеру су победници и окупатори Пруси вратили француске јединице заробљене код Седана и Меца. Ојачан трупама које су му Пруси ставили на располагање Тјер је уништио Комуну и масакрирао њене активисте. Велика нада се угасила за неколико дана, у периоду између 18. марта и почетка маја 1871.

Буржоаска доминација

С поразом Прве интернационале, између седамдесетих и осамдесетих година XIX века и са почетком дугог похода немачких социјалиста у правцу изборног система, након што су пропали бизмарковски антисоцијалистички закони, започело је потпуно ново раздобље карактерисано парламентарним системима који се ослањају на снагу државног апарата под доминацијом буржоазије спремне да издржи изборни изазов: свет о коме је Маркс (који је умро 1883), оставио веома неодређене оперативне назнаке или, можда и намерно, није оставио никакве.

Ове критике не уважавају реалност, већ нажалост, више имају призвук лекције за коју се подразумева да боље од других сагледава суштину. Очигледно је да неефикасне иницијативе, као што су забрана ноћног рада за пекаре и уклањање религиозних симбола из школских учионица, у постојећем односу снага нису могле комунарима да обезбеде време и простор за победу у овој немогућој утакмици. У истом тексту, Енгелс без много емоција и уз врло прикладан сарказам, пребацује: "Најтеже је (у акцијама вођа Комуне) схватити свето поштовање услед којег смо стали на вратима Француске банке. То је истовремено била и велика политичка грешка. Банка у рукама Комуне вредела је више од десет хиљада талаца." Сигурно је да је Лењин ове странице читао као упутство и користио као главне смернице када је у новембру 1917. преузео власт у Русији.

У првом делу свога списа, Енгелс се враћа на догађаје из 1848, на јунски пораз и на победу Луја Бонапарте, којем, у складу са Марксовим Осамнаестим бримером, и даље приписује у заслугу што је са државним ударом од 2. децембра 1851, "уништена" и Народна скупштина, последња тврђава буржоазије. Међутим, још боље карактерише природу бонапартистичке власти када пише: "капиталистима је одузела политичку власт под изговором да их штити од радника и да истовремено штити раднике од буржоазије", "али је у замену подржавала узлет и велике зараде буржоазије, до незамисливог нивоа". Више нема сценарија "старе кртице" и њеног славодобитног "другог полувремена", али постоји дијагноза која би, изгледа, могла да се примени и на праксу и главна обележја појава типичних за двадесети век, као што је фашизам.

Комунари физички уништени

У овом спису из 1891. Енгелс се неколико пута враћа на један догађај (било да говори о јуну 1848, било да је реч о начину на који су комунари физички уништени), на дивљачко зверство буржоаско-републиканске владе заслепљене мржњом према побуњеном пролетаријату. И ово је такође једна визија будућности, можда случајна, можда пророчанска. Такође је и "наук" из ове књиге-упутства, који је Лењин неколико година касније практично применио.

Ипак је тачно да је "тежиште" пребачено у Немачку "захваљујући томе што су немачки радници знали паметно да употребе опште право гласа које је уведено 1866", пише Енгелс 1895. Ова дијагноза је вредна пажње, посебно када се стави у оквире општијег размишљања о томе колико је здрав овај инструмент борбе. На истој страни пажњу привлачи примедба да су "револуционарни радници латинских земаља (sic) гласање обично доживљавали као замку, као инструмент владине обмане. У Немачкој је било потпуно другачије. Већ је Комунистички манифест прокламовао освајање општег права гласа и демократије као један од првих и најважнијих задатака, итд." Чудан навод, који би могао да изгледа као сугестија из Манифеста упућена немачким борцима, иако она овде има општу вредност.

Дакле, с једне стране, латинске земље (Француска засићена бонапартистиким плебисцитима, Шпанија навикнута на висок степен уздржаности на изборима), с друге, немачка социјалистичка партија у растућем и незаустављивом походу ка све виднијем изборном успеху. Енгелс овде набраја резултате којима доказује способност немачке партије да чак и у време најјачих антисоцијалистичких закона повећа број освојених гласова. Касније се опет, мада не отворено, позива на Маркса када говори о "програму" француске радничке партије чији је увод он написао, а у којем стоји да су активисти ове партије, настале у Aвру 1880, знали да "превару, каква је опште право гласа до сада било, преобрате у инструмент еманципације".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.