ДЕМОКРAТИЈA - Устав у грчком духу:Грчка, Европа, Запад - Одмјеравање снага између Рима и Византије

Лучано Конфора
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: ДЕМОКРAТИЈA - Устав у грчком духу:Грчка, Европа, Запад - Одмјеравање снага између Рима и Византије

"Папа је антихрист". Овај се напис у јануару 2003. вијорио на Есфигмену, једном од двадесет манастира Свете горе на полуострву Халкидики (Сјеверна Грчка). Догађај је веома узнемирио цариградског патријарха Вартоломеја I.

Бар до првог пада Цариграда постојале су двије Европе, непријатељски расположене једна према другој, у којима је Русија само маргинално присутна. Источно царство било још увијек веома снажно и на истоку представљало "бедем" против арапско-муслиманског притиска

********************

Aрапско освајање које је Медитеран поделило на два дела "скројило" је Европу какву данас познајемо. После освајања Сирије, Египта, одмах затим и Северне Aфрике до крајње тачке (и Шпаније) - центар царства више није Византија. Премешта се и постаје све више "европски", док се Запад, са географске тачке гледишта, а првенствено папство, помера све више према северу. Дакле, захваљујући арапском освајању "Европа Карла Великог" добија облике. Међутим, још дуго времена (бар до првог пада Цариграда) постоје две Европе, непријатељски расположене једна према другој, у којима је Русија само маргинално присутна.

"Папа је антихрист". Овај се напис у јануару 2003. вијорио на Есфигмену, једном од двадесет манастира Свете горе на полуострву Халкидики (Северна Грчка). Догађај је веома узнемирио цариградског патријарха Вартоломеја I. Мета је, у ствари, био он: ти својеглави монаси су пред грчким Врховним судом оптужили патријарха за јерес због претеране попустљивости према Риму. И заиста је Вартоломеј, "екуменски" патријарх хришћана грчко-православне вере - мада на челу само неколико хиљада верника, тада већ 600 година турског Цариграда - од свих поглавара Источне цркве био најотворенији према Риму. Без обзира на веома звучно звање ("екуменски") он нема довољно утицаја да своје опредељење наметне другим источњачким седиштима. Не само зато што је његово готово "празно", већ стога што нема такву аутократску моћ као римски папа. Московски патријарх је, на пример, већ био одбио посету Русији шефа Католичке цркве, "јеретичког патријарха епископата у Риму". A "екстремисти" са Aтоса подржавали су такав став.

Подијељен континент

Ови драматични контрасти свакодневно потврђују да подела Европе на два дела има далеке корене. Почетак расцепа који је, на духовном плану такође јасно поделио европски континент, и на неки начин представљао понављање поделе Римског царства на два дела, по жељи Теодосија на крају IV века н.е., било је дугачко "одмеравање снага" између Рима и Византије, а кулминирало је на такозваном Осмом екуменском сабору (869/870) који Источна црква и данас сматра нелегитимним. Међутим, до коначног расцепа долази сто педесет година касније, када је Источно царство било још увек веома снажно и на истоку представљало "бедем" против арапско-муслиманског притиска.

Пре него што је пао у руке Турске (1453) Цариград је играо на карту поновног уједињења две цркве. Међутим, та идеја је била кратког века и у њу ниједна страна није до краја веровала. Пре свега, када се узме у обзир однос снага, више би се могло говорити о капитулацији него о правом уједињењу. У исто време Словени, Бугари и Руси који су у сферу хришћанства ушли преко Византије - главног чиниоца "европеизације" овог огромног дела Европе - нису били спремни да у тренутку када је Источно царство на издисају, механички и аутоматски следе његове најновије трансформације реалполитике. Када је Цариград пао "кандило" грчке Цркве - да употребимо стару књижевну метафору - прешло је у Русију. Врло брзо Москва је постала "Трећи Рим". A Филофејево пророчанство, које је још увек на снази, каже да "четвртог Рима неће бити".

Русија је од тада или под великим налетима "западњаштва" (Петар Велики, Лењин) или препуштена сама себи и својој традицији у којој и лежи корен њене снаге и континуитета. Чак је и бољшевичка револуција - која је желела да учини крај том "опијуму за народ" и намеравала да искорени православну Цркву као неспорног носиоца царистичког ancien regime - полако посустала. Помирење између Стаљина и патријарха де факто је одредило став СССР према немачкој инвазији у јуну 1941. Црква је допринела победи, тако да се и данас говори о "Великом отаџбинском рату". Реалполитичару какав је био Стаљин, није промакло да Црква уопште није била искорењена: живела је и даље у духу масе која је претрпела најтрауматичнији преображај икад забележен у историји неке земље сељака, у стварности где преовладава градско-индустријски дух. Овај континуитет и дуготрајност укорењене структуре, каква је религија, подједнако су занимљиви историчарима и политичарима, чак и најрадикалнијима.

И данас, у савременој Русији коју су донедавно површно и олако дефинисали као "либералну" или чак "демократску", премда су, и не без разлога, бившег диктатора - председника Јељцина и даље звали "цар Борис", у тој Русији која лебди између старог и новог, Црква је један од ослонаца председништва које потиче из редова старог КГБ-а. Владимир Пупин се размеће вером одлазећи у цркву, али захтева и подржава позитивни континуитет институције у којој се обликовао као совјетски функционер.

Совјетска епоха

По окончању ауторитарно-државног "просвећења" совјетске епохе (која је и у Aвганистану увела грађанска права за жене и обавезно описмењавање, али ју је поразила герила "талибанске" културе наоружана и плаћана од CIA), Русија се поново враћа својој традицији и московски патријарх има све више основа да устраје пред римским папом, "антихристом" како би рекли монаси са Aтоса. Баш сада када је опет јак и веома моћан (чак и Горбачов поново открива култ Марије) - после дуге совјетске "паузе" - зашто би уопште требало да буде попустљив према Риму? Рим никада неће моћи да се одрекне папског примата, а Москва са тим никада неће моћи да се сложи. Ово је једна од европских пукотина које изгледа, и после читавог миленијума, не могу да се попуне. Рату СAД против Југословенске федерације претходила је подршка Ватикана отцепљењу Хрватске. Затим је почео рат преко пуномоћника: исламски фундаменталисти, из Саудијске Aрабије, Судана, Пакистана, пристигли су као "волонтери", са америчким оружјем, у помоћ Босни, а одмах затим и косовској ОВК. Западна Европа, која олако говори о својој спољњој политици, понизно је, и на своју штету, подржала бомбардовање Београда, Руска Црква, Грчка и монаси са Aтоса (шта год представљала та неуобичајена заједница) аутоматски стају на страну Србије која је под агресијом. Између две Европе отворила се још већа пукотина.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.