DEMOKRATIJA - Ustav u grčkom duhu:Grčka, Evropa, Zapad - Odmjeravanje snaga između Rima i Vizantije

"Papa je antihrist". Ovaj se napis u januaru 2003. vijorio na Esfigmenu, jednom od dvadeset manastira Svete gore na poluostrvu Halkidiki (Sjeverna Grčka). Događaj je veoma uznemirio carigradskog patrijarha Vartolomeja I.

Bar do prvog pada Carigrada postojale su dvije Evrope, neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj, u kojima je Rusija samo marginalno prisutna. Istočno carstvo bilo još uvijek veoma snažno i na istoku predstavljalo "bedem" protiv arapsko-muslimanskog pritiska

********************

Arapsko osvajanje koje je Mediteran podelilo na dva dela "skrojilo" je Evropu kakvu danas poznajemo. Posle osvajanja Sirije, Egipta, odmah zatim i Severne Afrike do krajnje tačke (i Španije) - centar carstva više nije Vizantija. Premešta se i postaje sve više "evropski", dok se Zapad, sa geografske tačke gledišta, a prvenstveno papstvo, pomera sve više prema severu. Dakle, zahvaljujući arapskom osvajanju "Evropa Karla Velikog" dobija oblike. Međutim, još dugo vremena (bar do prvog pada Carigrada) postoje dve Evrope, neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj, u kojima je Rusija samo marginalno prisutna.

"Papa je antihrist". Ovaj se napis u januaru 2003. vijorio na Esfigmenu, jednom od dvadeset manastira Svete gore na poluostrvu Halkidiki (Severna Grčka). Događaj je veoma uznemirio carigradskog patrijarha Vartolomeja I. Meta je, u stvari, bio on: ti svojeglavi monasi su pred grčkim Vrhovnim sudom optužili patrijarha za jeres zbog preterane popustljivosti prema Rimu. I zaista je Vartolomej, "ekumenski" patrijarh hrišćana grčko-pravoslavne vere - mada na čelu samo nekoliko hiljada vernika, tada već 600 godina turskog Carigrada - od svih poglavara Istočne crkve bio najotvoreniji prema Rimu. Bez obzira na veoma zvučno zvanje ("ekumenski") on nema dovoljno uticaja da svoje opredeljenje nametne drugim istočnjačkim sedištima. Ne samo zato što je njegovo gotovo "prazno", već stoga što nema takvu autokratsku moć kao rimski papa. Moskovski patrijarh je, na primer, već bio odbio posetu Rusiji šefa Katoličke crkve, "jeretičkog patrijarha episkopata u Rimu". A "ekstremisti" sa Atosa podržavali su takav stav.

Podijeljen kontinent

Ovi dramatični kontrasti svakodnevno potvrđuju da podela Evrope na dva dela ima daleke korene. Početak rascepa koji je, na duhovnom planu takođe jasno podelio evropski kontinent, i na neki način predstavljao ponavljanje podele Rimskog carstva na dva dela, po želji Teodosija na kraju IV veka n.e., bilo je dugačko "odmeravanje snaga" između Rima i Vizantije, a kulminiralo je na takozvanom Osmom ekumenskom saboru (869/870) koji Istočna crkva i danas smatra nelegitimnim. Međutim, do konačnog rascepa dolazi sto pedeset godina kasnije, kada je Istočno carstvo bilo još uvek veoma snažno i na istoku predstavljalo "bedem" protiv arapsko-muslimanskog pritiska.

Pre nego što je pao u ruke Turske (1453) Carigrad je igrao na kartu ponovnog ujedinjenja dve crkve. Međutim, ta ideja je bila kratkog veka i u nju nijedna strana nije do kraja verovala. Pre svega, kada se uzme u obzir odnos snaga, više bi se moglo govoriti o kapitulaciji nego o pravom ujedinjenju. U isto vreme Sloveni, Bugari i Rusi koji su u sferu hrišćanstva ušli preko Vizantije - glavnog činioca "evropeizacije" ovog ogromnog dela Evrope - nisu bili spremni da u trenutku kada je Istočno carstvo na izdisaju, mehanički i automatski slede njegove najnovije transformacije realpolitike. Kada je Carigrad pao "kandilo" grčke Crkve - da upotrebimo staru književnu metaforu - prešlo je u Rusiju. Vrlo brzo Moskva je postala "Treći Rim". A Filofejevo proročanstvo, koje je još uvek na snazi, kaže da "četvrtog Rima neće biti".

Rusija je od tada ili pod velikim naletima "zapadnjaštva" (Petar Veliki, Lenjin) ili prepuštena sama sebi i svojoj tradiciji u kojoj i leži koren njene snage i kontinuiteta. Čak je i boljševička revolucija - koja je želela da učini kraj tom "opijumu za narod" i nameravala da iskoreni pravoslavnu Crkvu kao nespornog nosioca carističkog ancien regime - polako posustala. Pomirenje između Staljina i patrijarha de fakto je odredilo stav SSSR prema nemačkoj invaziji u junu 1941. Crkva je doprinela pobedi, tako da se i danas govori o "Velikom otadžbinskom ratu". Realpolitičaru kakav je bio Staljin, nije promaklo da Crkva uopšte nije bila iskorenjena: živela je i dalje u duhu mase koja je pretrpela najtraumatičniji preobražaj ikad zabeležen u istoriji neke zemlje seljaka, u stvarnosti gde preovladava gradsko-industrijski duh. Ovaj kontinuitet i dugotrajnost ukorenjene strukture, kakva je religija, podjednako su zanimljivi istoričarima i političarima, čak i najradikalnijima.

I danas, u savremenoj Rusiji koju su donedavno površno i olako definisali kao "liberalnu" ili čak "demokratsku", premda su, i ne bez razloga, bivšeg diktatora - predsednika Jeljcina i dalje zvali "car Boris", u toj Rusiji koja lebdi između starog i novog, Crkva je jedan od oslonaca predsedništva koje potiče iz redova starog KGB-a. Vladimir Pupin se razmeće verom odlazeći u crkvu, ali zahteva i podržava pozitivni kontinuitet institucije u kojoj se oblikovao kao sovjetski funkcioner.

Sovjetska epoha

Po okončanju autoritarno-državnog "prosvećenja" sovjetske epohe (koja je i u Avganistanu uvela građanska prava za žene i obavezno opismenjavanje, ali ju je porazila gerila "talibanske" kulture naoružana i plaćana od CIA), Rusija se ponovo vraća svojoj tradiciji i moskovski patrijarh ima sve više osnova da ustraje pred rimskim papom, "antihristom" kako bi rekli monasi sa Atosa. Baš sada kada je opet jak i veoma moćan (čak i Gorbačov ponovo otkriva kult Marije) - posle duge sovjetske "pauze" - zašto bi uopšte trebalo da bude popustljiv prema Rimu? Rim nikada neće moći da se odrekne papskog primata, a Moskva sa tim nikada neće moći da se složi. Ovo je jedna od evropskih pukotina koje izgleda, i posle čitavog milenijuma, ne mogu da se popune. Ratu SAD protiv Jugoslovenske federacije prethodila je podrška Vatikana otcepljenju Hrvatske. Zatim je počeo rat preko punomoćnika: islamski fundamentalisti, iz Saudijske Arabije, Sudana, Pakistana, pristigli su kao "volonteri", sa američkim oružjem, u pomoć Bosni, a odmah zatim i kosovskoj OVK. Zapadna Evropa, koja olako govori o svojoj spoljnjoj politici, ponizno je, i na svoju štetu, podržala bombardovanje Beograda, Ruska Crkva, Grčka i monasi sa Atosa (šta god predstavljala ta neuobičajena zajednica) automatski staju na stranu Srbije koja je pod agresijom. Između dve Evrope otvorila se još veća pukotina.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.