ДЕМОКРAТИЈA - У правцу мјешовитог система - Слаби улога парламента, све већи утицај новца

Више није важно ко контролише медије. Укус је формиран и захтјев да му се сви прилагоде. Доминација потрошње постала је култ потрошње и он на дневној бази ствара и с временом све више учвршћује култ богатства.

Изношење проблема формирања јавног мњења кроз моћни телевизијски медиј обично се дочекује с негодовањем. Ширење културе богатства или, боље рећи, митологизација и идеализација богатства кроз свеприсутни утицај медија

***************************

Губитак значаја "прогресивних демократија", односно конкретног садржаја антифашизма преведеног у уставне норме, одиграо се у два конвергентна правца. На институционалном плану, где је са јачањем извршне власти и са изборним законима којима се бирачко тело помера ка центру, а политички представници изгласавају цензусом, дошло до коначног пораза општег права гласа. Затим, у најважнијем, суштинском оквиру, односно у све већем истицању олигархија у преузимању позиција у целом друштву (слабљење законодавне улоге парламента, растућа моћ техничких и финансијских структура, капиларно ширење културе богатства или, боље рећи, митологизација и идеализација богатства кроз апсолутно свеприсутни утицај медија).

Изношење проблема формирања јавног мњења кроз моћни телевизијски медиј, обично се дочекује с негодовањем. (Мало мање се негодује против те "увредљиве" констатације када дође до сукобљавања око преузимања контроле над медијима). Међутим, откако је Мардок (највећи издавач у овом веку, један од изборних ослонаца Буша јуниора и власник готово свих приватних телевизијских канала у Италији), за неколико месеци основао странку и два пута победио на изборима (1994, 2001), ова аргументација добија на вредности и значају…

"Прислушкивање" грађана

Нема сумње да телевизија директно утиче на "одлуку" о изласку на изборе.

… Aли директно политички део телевизијске продукције је најмањи, занемарљиви део политичности телевизијског инструмента. На плану политичке комуникације, много је важније ћутање, оно што велика информативна машина, којој нема равне у људској историји, успе да не каже. Покушаћемо да једну невероватну ситуацију објаснимо кроз конкретан пример који одлично показује улогу и суштинску подређеност Европе. Познато је да су, на опште запрепашћење европских држава и Организације уједињених нација, Сједињене Државе у марту 2003. разметљиво започеле ваздушну и копнену инвазију на Ирак, са, за сада, још непознатим бројем жртава, на основу оптужбе о тајном поседовању хемијског оружја за масовно уништење. Исто тако познато је да међународни инспектори који су пре сукоба послати да "нађу" то оружје, нису открили ни трага наоружању, нити је ишта пронађено месецима по окончању сукоба, а земља је ипак окупирана, похарана и сваки њен педаљ данас контролише англо-америчка војска. Пре тога, СAД су покушале да оправдају рат другим "добрим разлогом" - ирачким насиљем над курдском мањином. Међутим, пошто Турска, незаменљиви и неприкосновени савезник Сједињених Држава такође прогони и масакрира Курде, одлучили су да забораве на тај "добар разлог" и он се више не помиње. Задивљујућа је тишина која је по питању Курда и њихове тужне судбине наступила у нашим медијима, спремним да направе хуманитарни бис после Косова, а нагло да забораве на Курдско питање.

Но, вратимо се на претпостављено ирачко оружје за уништење. Сада сви знају да га нема, тако да Бела кућа и Даунинг стрит више не покушавају да докажу да је постојало, већ се труде да пронађу кривца (две најмоћније тајне службе на свету) који их је уверио у његово постојање. У европским медијима ћути се о још једној неугодној појединости у вези са овим догађајем. Годину дана пре него што је избио рат, генерални директор организације OPAC (Организација за забрану хемијског оружја), Жозе Маурисио Бустани, подстакао је ОПAС да убрза прикључење Ирака. У Гардијану од 20. априла 2002. коментарише се како је ова иницијатива у америчкој влади схваћена као непредвиђена препрека у планирању напада на Ирак.

Скривање истине од бирача

Уз апсолутно одбијање Бустанијевог предлога, у реаговању Сједињених Држава предузет је још један значајан потез. Бразилској влади (председник је тада био проф. Кардозо) наложено је да смени Бустанија. Текст налога и реконструкција догађаја објављени су у часопису Универзитета у Сао Паолу (2002). Бустани је хитно пребачен на место генералног конзула у Лондону. Рат је сада био на помолу. Ипак је Бустанијева жалба упућена OIT-у уродила плодом, наиме, прошлог јула његово искључивање из OPAC-а означено је као "незаконито". У нашим телевизијским вестима или дневним новинама, нико се никада није удостојио да објави и најмањи детаљ о овом случају. Грађани и телевизијски гледаоци нису смели да добију овако јасан доказ о злочиначкој улози Сједињених Држава у изазивању рата, коме су се чак и европске владе противиле. Међутим, признајемо да би сличан ефекат имао и коментар ужег круга познавалаца политичких прилика. Утакмица се игра на другим пољима.

Aко добро погледамо, сва досадашња вишегодишња расправа на тему "изборног", или општије, "политичког" утицаја и моћи медија, погрешно је постављена. Нетачно је мишљење да поражени на изборима политичку, односно изборну предност доводе у везу са поседовањем и контролом над политичким информацијама. Међутим, то је скоро најбезначајнији аспект овог питања: политичку елиту много више брине степен медијске моћи. Сав остали део огромне продукције (без битних разлика између приватних и државних кућа, с обзиром да су државне, да би опстале, постале пука копија приватних) сада је огромна машина идеологије, или боље речено култа богатства.

Више није важно ко контролише медије: укус је формиран и захтева да му се сви прилагоде. Доминација потрошње постала је култ потрошње и он на дневној бази ствара и с временом све више учвршћује култ богатства. Потребно је скренути пажњу на чињеницу да је основни садржај гигантске телевизијске "машине" невероватан број рекламних програма у којима није важна врста робе, рекламира се све.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.