ДЕМОКРAТИЈA - Опште право гласа - Вјештина владања народом и скупштином

У времену између "плебисцитарног" избора 10. децембра 1848. и државног удара од 2. децембра 1851, Луј Бонапарта је изванредно лавирао између народа и Скупштине, сваљујући узрок сваког негодовања на њу, на њене колебљиве и непопуларне одлуке.

Познато је да је поход на Рим правдан тиме да је циљ похода повратак папе у Рим, а не рушење Римске републике - намјера је посредовање, а не рестаурација

************************

Енглеска влада позивала је све конзервативце да се одупру демонстрацијама. Луј Бонапарта се одмах прикључио специјалним јединицама наоружаним батинама, чији је задатак био да зауставе протестанте који су кренули на Парламент (10. април 1848).

На априлским изборима у Француској, није успео чак ни да буде кандидован. Међутим, на допунским изборима од 3. јуна, био је изабран захваљујући разгранатој акцији својих следбеника који су позивали народ да гласа за "републиканца, патриоту, брата свих нас који се бори за најпотпунији могући развој демократских принципа". Постиже запажен успех не само у Паризу већ и у Доњем Шаранту, Јони и на Корзици. Све то време његова пропаганда усредсређена је на оне слојеве народа који су под потпуним утицајем Napole onian-a (органа његове пропаганде). Консензус декларативних социјалиста био је највећим делом концентрисан у Паризу, а велики број присталица принц Бонапарта имао је и у унутрашњости. Његов избор уздрмао је умерењаке. Ламартин је 1832. у Скупштини предлагао изгласавање закона о изгону лица која престављају "опасност за слободу.

Контрола побуњеника

После дуге дискусије предлог је одбијен и Бонапартин избор за посланика тиме је потврђен. Луј Бонапарта је одлучио да заузме место међу монтањарима, односно да се придружи републиканској левици која се, са својим ментором и "учитељем" Нарсисом Виејаром позивала на најрадикалнија искуства Прве републике. Иго то иронично коментарише у првом поглављу Малог Наполеона. У Уставотворној скупштини је 14. јуна прочитано писмо принца Бонапарте у којем је између осталог, стајало: "Кад би ми народ наметнуо обавезе знао бих како да их извршим." Кавењак је одмах затражио опозив посланика који се усудио да тако говори. Већ следећег дана уследио је вешт Бонапартин потез. Дао је оставку, али уз непрестана уверавања у искреност својих намера. Тако је бонапартистичкој пропаганди отворен пут у свим правцима.

Када је у јуну избила тродневна побуна бонапартистички агенти су се убацили међу побуњенике. Сигурно је да су Де и Лар, припадници групе која је убила генерала Бреа, били бонапартисти. Принц је стицао поверење у свим круговима, али је остајао у Лондону "присиљен" остракизмом који су наметнули људи попут Кавењака (који је, у међувремену, окрвавио руке у масакру побуњеника). На "допунским" изборима у септембру, Бонапарта се (и даље из Лондона) кандидовао и однео победу у пет округа са програмом који се "Република поставља на ширим и чвршћим основама". Бирачима је поручивао: "Демократска република ће бити мој култ; ја ћу бити њен свештеник."

Добио је место у Скупштини 26. септембра, међутим, ретко се појављивао. Није хтео да се излаже опасности код било које непопуларне одлуке. Било је доста противљења на објаву његове кандидатуре за децембарске изборе. Бранио се аргументом како је после толико успеха на посланичким изборима у обавези да прихвати понуђену кандидатуру.

Истовремено је ловирао ван већа, како са социјалистичким (Прудон и Луј Блан) тако и са монархистичким вођама (Тјер, Монталамбер, итд.). Вјешто је стегао обруч око противника Кавењака. Уосталом, изборни резултат говори сам за себе: пет и по милиона гласова за Бонапарту, милион и четири стотине хиљада за главног противника (Кавењака); али је још речитији готово ништаван резултат који су остварили "званични" социјалистички кандидати (36.329 за Распаја, а 370.719 за Ледри-Ролена!). Нови Бонапарта "прогутао" је целу опозицију и све незадовољнике Кавењаковом владом и сакупио их заједно у свој чврсти и пространи провинцијски изборни резервоар.

Изборна обећања

Његов изборни програм је на одређени начин био савршен. Обећавао је да ће бранити ред, штитити религију, породицу, власништво, да жели мир, децентрализацију, слободу штампе, укидање закона о проскрипцији (тада је било проскрибовано на хиљаде радника који су после јунских немира били депортовани), да намерава да смањи највеће порезе за народ, да ће подстицати развој предузећа која могу да дају посао незапосленима, да жели да пронађе начин да се помогне старијим радницима; једном речју, да тежи добробити сваког појединца, заснованој на општем напретку.

Поред тога, уверавао је да после четворогодишњег мандата жели наследника на свом месту. У односу на звучни, жучни и екстремни тон других, ово је био програм предодређен на успех. Неисцрпни мит о првом Бонапарти урадио је остало.

У времену између "плебисцитарног" избора 10. децембра 1848. и државног удара од 2. децембра 1851, Луј Бонапарта је изванредно лавирао између народа и Скупштине, сваљујући узрок сваког негодовања на њу, на њене колебљиве и непопуларне одлуке. Желео је да свима буде јасно да "неред" поново произлази из надмоћи странака и фракција и одлучно је деловао када је био убеђен да ће земља препознати свој интерес у његовом силовитом реаговању.

Два одлучујућа момента била су криза (13. јун 1849), настала након римског похода за подршку Пију ИЏ, којим би се очистио терен од последње "аномалије" четрдесет осме године (Мацинијева влада у Риму), као и локални избори од 10. марта и 28. априла 1850. обележени чистом победом левице.

Познато је да је поход на Рим, за који су гласали посланици либерала и антиклерикала (Франсоа Aндре Изамбер и многи други), подржавао и принц-председник како би задовољио клерикалну партију, будући да је централна католичка Француска била једно од његових главних изборних упоришта. Лицемерно се тврдило да је циљ похода повратак папе у Рим, а не рушење Римске републике: намера је посредовање, не рестаурација.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.