DEMOKRATIJA - Opšte pravo glasa - Vještina vladanja narodom i skupštinom

U vremenu između "plebiscitarnog" izbora 10. decembra 1848. i državnog udara od 2. decembra 1851, Luj Bonaparta je izvanredno lavirao između naroda i Skupštine, svaljujući uzrok svakog negodovanja na nju, na njene kolebljive i nepopularne odluke.

Poznato je da je pohod na Rim pravdan time da je cilj pohoda povratak pape u Rim, a ne rušenje Rimske republike - namjera je posredovanje, a ne restauracija

************************

Engleska vlada pozivala je sve konzervativce da se odupru demonstracijama. Luj Bonaparta se odmah priključio specijalnim jedinicama naoružanim batinama, čiji je zadatak bio da zaustave protestante koji su krenuli na Parlament (10. april 1848).

Na aprilskim izborima u Francuskoj, nije uspeo čak ni da bude kandidovan. Međutim, na dopunskim izborima od 3. juna, bio je izabran zahvaljujući razgranatoj akciji svojih sledbenika koji su pozivali narod da glasa za "republikanca, patriotu, brata svih nas koji se bori za najpotpuniji mogući razvoj demokratskih principa". Postiže zapažen uspeh ne samo u Parizu već i u Donjem Šarantu, Joni i na Korzici. Sve to vreme njegova propaganda usredsređena je na one slojeve naroda koji su pod potpunim uticajem Napole onian-a (organa njegove propagande). Konsenzus deklarativnih socijalista bio je najvećim delom koncentrisan u Parizu, a veliki broj pristalica princ Bonaparta imao je i u unutrašnjosti. Njegov izbor uzdrmao je umerenjake. Lamartin je 1832. u Skupštini predlagao izglasavanje zakona o izgonu lica koja prestavljaju "opasnost za slobodu.

Kontrola pobunjenika

Posle duge diskusije predlog je odbijen i Bonapartin izbor za poslanika time je potvrđen. Luj Bonaparta je odlučio da zauzme mesto među montanjarima, odnosno da se pridruži republikanskoj levici koja se, sa svojim mentorom i "učiteljem" Narsisom Viejarom pozivala na najradikalnija iskustva Prve republike. Igo to ironično komentariše u prvom poglavlju Malog Napoleona. U Ustavotvornoj skupštini je 14. juna pročitano pismo princa Bonaparte u kojem je između ostalog, stajalo: "Kad bi mi narod nametnuo obaveze znao bih kako da ih izvršim." Kavenjak je odmah zatražio opoziv poslanika koji se usudio da tako govori. Već sledećeg dana usledio je vešt Bonapartin potez. Dao je ostavku, ali uz neprestana uveravanja u iskrenost svojih namera. Tako je bonapartističkoj propagandi otvoren put u svim pravcima.

Kada je u junu izbila trodnevna pobuna bonapartistički agenti su se ubacili među pobunjenike. Sigurno je da su De i Lar, pripadnici grupe koja je ubila generala Brea, bili bonapartisti. Princ je sticao poverenje u svim krugovima, ali je ostajao u Londonu "prisiljen" ostrakizmom koji su nametnuli ljudi poput Kavenjaka (koji je, u međuvremenu, okrvavio ruke u masakru pobunjenika). Na "dopunskim" izborima u septembru, Bonaparta se (i dalje iz Londona) kandidovao i odneo pobedu u pet okruga sa programom koji se "Republika postavlja na širim i čvršćim osnovama". Biračima je poručivao: "Demokratska republika će biti moj kult; ja ću biti njen sveštenik."

Dobio je mesto u Skupštini 26. septembra, međutim, retko se pojavljivao. Nije hteo da se izlaže opasnosti kod bilo koje nepopularne odluke. Bilo je dosta protivljenja na objavu njegove kandidature za decembarske izbore. Branio se argumentom kako je posle toliko uspeha na poslaničkim izborima u obavezi da prihvati ponuđenu kandidaturu.

Istovremeno je lovirao van veća, kako sa socijalističkim (Prudon i Luj Blan) tako i sa monarhističkim vođama (Tjer, Montalamber, itd.). Vješto je stegao obruč oko protivnika Kavenjaka. Uostalom, izborni rezultat govori sam za sebe: pet i po miliona glasova za Bonapartu, milion i četiri stotine hiljada za glavnog protivnika (Kavenjaka); ali je još rečitiji gotovo ništavan rezultat koji su ostvarili "zvanični" socijalistički kandidati (36.329 za Raspaja, a 370.719 za Ledri-Rolena!). Novi Bonaparta "progutao" je celu opoziciju i sve nezadovoljnike Kavenjakovom vladom i sakupio ih zajedno u svoj čvrsti i prostrani provincijski izborni rezervoar.

Izborna obećanja

Njegov izborni program je na određeni način bio savršen. Obećavao je da će braniti red, štititi religiju, porodicu, vlasništvo, da želi mir, decentralizaciju, slobodu štampe, ukidanje zakona o proskripciji (tada je bilo proskribovano na hiljade radnika koji su posle junskih nemira bili deportovani), da namerava da smanji najveće poreze za narod, da će podsticati razvoj preduzeća koja mogu da daju posao nezaposlenima, da želi da pronađe način da se pomogne starijim radnicima; jednom rečju, da teži dobrobiti svakog pojedinca, zasnovanoj na opštem napretku.

Pored toga, uveravao je da posle četvorogodišnjeg mandata želi naslednika na svom mestu. U odnosu na zvučni, žučni i ekstremni ton drugih, ovo je bio program predodređen na uspeh. Neiscrpni mit o prvom Bonaparti uradio je ostalo.

U vremenu između "plebiscitarnog" izbora 10. decembra 1848. i državnog udara od 2. decembra 1851, Luj Bonaparta je izvanredno lavirao između naroda i Skupštine, svaljujući uzrok svakog negodovanja na nju, na njene kolebljive i nepopularne odluke. Želeo je da svima bude jasno da "nered" ponovo proizlazi iz nadmoći stranaka i frakcija i odlučno je delovao kada je bio ubeđen da će zemlja prepoznati svoj interes u njegovom silovitom reagovanju.

Dva odlučujuća momenta bila su kriza (13. jun 1849), nastala nakon rimskog pohoda za podršku Piju IDž, kojim bi se očistio teren od poslednje "anomalije" četrdeset osme godine (Macinijeva vlada u Rimu), kao i lokalni izbori od 10. marta i 28. aprila 1850. obeleženi čistom pobedom levice.

Poznato je da je pohod na Rim, za koji su glasali poslanici liberala i antiklerikala (Fransoa Andre Izamber i mnogi drugi), podržavao i princ-predsednik kako bi zadovoljio klerikalnu partiju, budući da je centralna katolička Francuska bila jedno od njegovih glavnih izbornih uporišta. Licemerno se tvrdilo da je cilj pohoda povratak pape u Rim, a ne rušenje Rimske republike: namera je posredovanje, ne restauracija.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.