ДЕМОКРAТИЈA - Опште право гласа - Демократија можда историјски површна и нетачна

На почецима увођења демократије у Европи била су два става: Први, став Жан-Жак Русоа, коме се приговарају површност, историјска нетачност и тежња ка "тоталитаризму", а други доводи у питање сваки изборни поступак, гдје код бирања постоји више од двије могућности

У складу са заборављеним "парадоксом" произлази да је немогуће да се добије реалан резултат (или како се обично каже, да се "све више прелази са личних на друштвене интересе")

*****************************

У основи расправа о смислу и вредностима представничке демократије, на самим почецима њеног увођења у Европи, лежала су два значајна става. Први, добро познат, став је Жан-Жак Русоа у већ поменутом 15. поглављу треће књиге Central social (1762), коме се приговарају површност, историјска нетачност, урођена тежња ка "тоталитаризму" итд. Познато је Русоово мишљење да "сувереност не може да буде представљана из истог разлога из ког не може да се отуђи". Не треба заборавити чињеницу да на француском representation значи истовремено и "заступање" (политичко заступање, изабрани) и "представљање".

Врховна власт садржи "општу вољу, а општа воља се не представља": Ово су извори његовог критичког става према представничком систему, који је у то време у Енглеској постајао већ неколико деценија: "Енглески народ сматра да је слободан; грубо се вара; слободан је само током избора чланова парламента; одмах после, он је у ропству, он није ништа. Због уживања слободе на тако кратко време, на колико му је дата, и заслужује да је изгуби." Доказ, ако би тако могло да се каже, Русо налази у историјском преседану антике: "У античким републикама и монархијама народ никад није имао представнике"...

 Лични и друштвени интерес

… Друго "превентивно упозорење" даје Кондорсе 1785, знатно после америчке револуције и готово уочи 1789. Његова расправа доводи у питање сваки изборни поступак где код бирања постоје више од две могућности. У складу са већ познатим (а ипак радо заборављеним) "парадоксом" произлази да је немогуће да се добије реалан резултат (или како се обично каже, да се "све више прелази са личних на друштвене интересе"): како можемо рећи да опција бирача у односу на три алтернативе (A, Б, Ц) које поставља по сопственом редоследу предности, представљају реално стање (господин х даје предност A у односу на Б, а Б у односу на Ц: ово је потпуно јасно), а не прости "збир" (или биланс) толиког броја личних опција истог типа. Шема која показује очигледни парадокс заснована је на три могућности избора и три "бирача" (h, u, z).

Из овога следи да A побеђује Б, Б побеђује Ц, а Ц побеђује A, док се поређењем резултата Ц са A не открије да је Ц, код особе х два пута имао предност у односу на A, а A у односу на Ц само једном.

Економиста и математичар Кенет Ероу је готово пре пола века "поново открио" Кондорсеов парадокс и теоремом која се произвољно дефинише као "парадокс", показао да је у већинским гласачким системима резултат углавном произвољан: зависи од личних редоследа предности, а они, из већ поменутих разлога, не могу да се споје у реалан "укупан" резултат.

Мало је вероватно да су Русоова упозорења утицала на усмерење законодаваца који су у годинама Револуције покренули врло активну "изборну машинерију". Напротив, са изузетком Робеспјеровог устава, они су генерално тражили исправке у односу на право гласа. Ограничили су га на неке друштвене групе.

На изборима који су удахнули живот Општим сталежима окупљеним у мају 1789, систем је био двостепен. Огроман број Француза по селима и градовима изгласавао је бираче, а не представнике. Глас свих њих могао је да се чује само кроз чувене "књиге жалби" . Одабрани бирачи окупљали су се на, за то одређеном месту у окрузима, и бирали једног (или више) посланика.

Пасивни грађани на буџету

Уставом из 1791. такође је усвојен двостепени изборни систем. Уставотворна скупштина која је тај устав изгласала, у суштини је прихватила Сиејесову идеју да се целокупно становништво подели на активне и пасивне грађане и ове последње је искључила из примарних скупштина. Ко су били пасивни грађани? Сви који су били у "зависном" положају као и они на државном буџету.

Поред тога, изузети су и они који нису плаћали директне доприносе или су пак плаћали извесну суму нижу од минимума који одговара плати за три радна дана. Остала искључења била су казнене природе. Прекид су прошлошћу, у заиста демократском смислу, легализован је Робеспјеровим уставом од 24. јуна 1793: он је укинуо "индиректне" изборе и цензусна и класна ограничења на право гласа.

Поред тога, Конвент је укинуо и категорију оних на "државном буџету". Овај устав никада није ступио на снагу: хтели су да га уведу у тренутку када је завршен рат против агресора Коалиције, али напад на Робеспјера и његова елиминација уништили су једини и суштински предуслов "демократије", односно опште право гласа. Сваки наредни устав до оног из 1848, подразумевао је велика ограничења по питању гласачког права.

У време Прве рестаурације, у Повељи за коју је либерална Енглеска посредовала, а Луј XVIII је "одобрио", као услов за бирача постављен је прилог од 300 франака, а за могућност да се буде изабран, 1.000 франака. Међутим, овакав сурови цензусни модел није био новина. То је, у другачијој форми поновљен Бонапартин предлог након 18. бримера. Године 1814. заправо даје законски оквир класном удару из 1799 (додатно оптерећеном 1804).

 По изборном систему од 18. бримера, грађани уједињени у кантоналне скупштине бирају "кандидате бираче" између шест стотина финансијски најјачих обвезника државне касе (чувене листе од 600, они који ће постати "grands notables" Царства). Кандидати бирачи се затим уједињују у скупштине департмана да би изабрали још увек не коначне, већ "кандидате за посланике", међу којима први конзул бира "представнике нације". Допунски акт из владавине Сто дана који је написао маестро слободе Бенжамен Констан, предлагао је управо ову срамоту.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.