DEMOKRATIJA - Opšte pravo glasa - Demokratija možda istorijski površna i netačna

Na počecima uvođenja demokratije u Evropi bila su dva stava: Prvi, stav Žan-Žak Rusoa, kome se prigovaraju površnost, istorijska netačnost i težnja ka "totalitarizmu", a drugi dovodi u pitanje svaki izborni postupak, gdje kod biranja postoji više od dvije mogućnosti

U skladu sa zaboravljenim "paradoksom" proizlazi da je nemoguće da se dobije realan rezultat (ili kako se obično kaže, da se "sve više prelazi sa ličnih na društvene interese")

*****************************

U osnovi rasprava o smislu i vrednostima predstavničke demokratije, na samim počecima njenog uvođenja u Evropi, ležala su dva značajna stava. Prvi, dobro poznat, stav je Žan-Žak Rusoa u već pomenutom 15. poglavlju treće knjige Central social (1762), kome se prigovaraju površnost, istorijska netačnost, urođena težnja ka "totalitarizmu" itd. Poznato je Rusoovo mišljenje da "suverenost ne može da bude predstavljana iz istog razloga iz kog ne može da se otuđi". Ne treba zaboraviti činjenicu da na francuskom representation znači istovremeno i "zastupanje" (političko zastupanje, izabrani) i "predstavljanje".

Vrhovna vlast sadrži "opštu volju, a opšta volja se ne predstavlja": Ovo su izvori njegovog kritičkog stava prema predstavničkom sistemu, koji je u to vreme u Engleskoj postajao već nekoliko decenija: "Engleski narod smatra da je slobodan; grubo se vara; slobodan je samo tokom izbora članova parlamenta; odmah posle, on je u ropstvu, on nije ništa. Zbog uživanja slobode na tako kratko vreme, na koliko mu je data, i zaslužuje da je izgubi." Dokaz, ako bi tako moglo da se kaže, Ruso nalazi u istorijskom presedanu antike: "U antičkim republikama i monarhijama narod nikad nije imao predstavnike"...

 Lični i društveni interes

… Drugo "preventivno upozorenje" daje Kondorse 1785, znatno posle američke revolucije i gotovo uoči 1789. Njegova rasprava dovodi u pitanje svaki izborni postupak gde kod biranja postoje više od dve mogućnosti. U skladu sa već poznatim (a ipak rado zaboravljenim) "paradoksom" proizlazi da je nemoguće da se dobije realan rezultat (ili kako se obično kaže, da se "sve više prelazi sa ličnih na društvene interese"): kako možemo reći da opcija birača u odnosu na tri alternative (A, B, C) koje postavlja po sopstvenom redosledu prednosti, predstavljaju realno stanje (gospodin h daje prednost A u odnosu na B, a B u odnosu na C: ovo je potpuno jasno), a ne prosti "zbir" (ili bilans) tolikog broja ličnih opcija istog tipa. Šema koja pokazuje očigledni paradoks zasnovana je na tri mogućnosti izbora i tri "birača" (h, u, z).

Iz ovoga sledi da A pobeđuje B, B pobeđuje C, a C pobeđuje A, dok se poređenjem rezultata C sa A ne otkrije da je C, kod osobe h dva puta imao prednost u odnosu na A, a A u odnosu na C samo jednom.

Ekonomista i matematičar Kenet Erou je gotovo pre pola veka "ponovo otkrio" Kondorseov paradoks i teoremom koja se proizvoljno definiše kao "paradoks", pokazao da je u većinskim glasačkim sistemima rezultat uglavnom proizvoljan: zavisi od ličnih redosleda prednosti, a oni, iz već pomenutih razloga, ne mogu da se spoje u realan "ukupan" rezultat.

Malo je verovatno da su Rusoova upozorenja uticala na usmerenje zakonodavaca koji su u godinama Revolucije pokrenuli vrlo aktivnu "izbornu mašineriju". Naprotiv, sa izuzetkom Robespjerovog ustava, oni su generalno tražili ispravke u odnosu na pravo glasa. Ograničili su ga na neke društvene grupe.

Na izborima koji su udahnuli život Opštim staležima okupljenim u maju 1789, sistem je bio dvostepen. Ogroman broj Francuza po selima i gradovima izglasavao je birače, a ne predstavnike. Glas svih njih mogao je da se čuje samo kroz čuvene "knjige žalbi" . Odabrani birači okupljali su se na, za to određenom mestu u okruzima, i birali jednog (ili više) poslanika.

Pasivni građani na budžetu

Ustavom iz 1791. takođe je usvojen dvostepeni izborni sistem. Ustavotvorna skupština koja je taj ustav izglasala, u suštini je prihvatila Siejesovu ideju da se celokupno stanovništvo podeli na aktivne i pasivne građane i ove poslednje je isključila iz primarnih skupština. Ko su bili pasivni građani? Svi koji su bili u "zavisnom" položaju kao i oni na državnom budžetu.

Pored toga, izuzeti su i oni koji nisu plaćali direktne doprinose ili su pak plaćali izvesnu sumu nižu od minimuma koji odgovara plati za tri radna dana. Ostala isključenja bila su kaznene prirode. Prekid su prošlošću, u zaista demokratskom smislu, legalizovan je Robespjerovim ustavom od 24. juna 1793: on je ukinuo "indirektne" izbore i cenzusna i klasna ograničenja na pravo glasa.

Pored toga, Konvent je ukinuo i kategoriju onih na "državnom budžetu". Ovaj ustav nikada nije stupio na snagu: hteli su da ga uvedu u trenutku kada je završen rat protiv agresora Koalicije, ali napad na Robespjera i njegova eliminacija uništili su jedini i suštinski preduslov "demokratije", odnosno opšte pravo glasa. Svaki naredni ustav do onog iz 1848, podrazumevao je velika ograničenja po pitanju glasačkog prava.

U vreme Prve restauracije, u Povelji za koju je liberalna Engleska posredovala, a Luj XVIII je "odobrio", kao uslov za birača postavljen je prilog od 300 franaka, a za mogućnost da se bude izabran, 1.000 franaka. Međutim, ovakav surovi cenzusni model nije bio novina. To je, u drugačijoj formi ponovljen Bonapartin predlog nakon 18. brimera. Godine 1814. zapravo daje zakonski okvir klasnom udaru iz 1799 (dodatno opterećenom 1804).

 Po izbornom sistemu od 18. brimera, građani ujedinjeni u kantonalne skupštine biraju "kandidate birače" između šest stotina finansijski najjačih obveznika državne kase (čuvene liste od 600, oni koji će postati "grands notables" Carstva). Kandidati birači se zatim ujedinjuju u skupštine departmana da bi izabrali još uvek ne konačne, već "kandidate za poslanike", među kojima prvi konzul bira "predstavnike nacije". Dopunski akt iz vladavine Sto dana koji je napisao maestro slobode Benžamen Konstan, predlagao je upravo ovu sramotu.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.