ДЕМОКРAТИЈA - Марксизам непомирљив са нацистичким партијама

Сједињене Државе биле против деголовске оријентације и планирале да се Њемачкој додијели улога главног "атлантског" браниоца на европском тлу, у ствари, да обезбиједи улазак Њемачке у међународну игру и њено наоружавање.

Де Гол 1954. изјављује да би "требало испитати све могућности договора са СССР" прије него би оживјела Европска и западна Унија (УЕО), што подразумијева и један облик поновног наоружавања Њемачке!

****************************

У слику политичког тренутка уклапа се и податак да је већ 22. новембра 1951. влада поднела захтев Савезном уставном суду за утврђивање неуставности комунистичке партије (КПД): односно, предузела је иницијативу да се партија стави ван закона. Правна претпоставка таквог корака - на шта се и Хитлер позвао поводом паљења Рајхстага - био је члан 21, став 2 Устава, који проглашава "противуставним" партије које - по својим циљевима и деловању - прете да угрозе либерално/демократски поредак, односно само постојање Савезне Републике. Очигледно је да је Скупштински савет - у којем је било и представника комунистичке партије, укључујући и секретара Макса Рајмана - саставио овај члан да служи као инструмент против појаве нацистичких партија и формација. Сада је, међутим, савезна влада изнела пред Суд проблем подобности једне партије због њене марксистичке обојености! Подразумевало се да је марксизам као такав "непомирљив" са уставним поретком... док је, истовремено, Ханс Глобке био подобан за место министра у канцеларовом кабинету.

У тренутку када је питање отворено, КПД је имала 15 посланика у Бундестагу изабраном 1949 (и 5,7 одсто изборног тела). Суд се према захтеву односио лежерно (одговор ће дати тек 1956). Значајно је и то да се уочи општих избора 1953. предвиђао пад броја гласова за комунисте због апстрактног секташтва њихове политике и због кризе између две Немачке. Даље, дошло је до реформе изборног система - уведена је "клаузула цензуса од 5 одсто (у скупштину не улази партија која не достигне 5 одсто на националној скали), те тако КПД не би освојила довољан број гласова за Бундестаг, што се и догодило…

Ерозија политике Де Гола

…Ова ситуација представља проблем и за Француску. Проблем, који постаје све израженији због непопустљиве и ерозивне политике генерала Де Гола. Он је 20. јануара 1946. спектакуларно напустио привремену владу, у којој је било и социјалиста и комуниста. Сва његова будућа активност била је усмерена против овог чланства. Тај његов радикални отпор раду прве и друге Уставотворне скупштине је у ствари одредио збуњујући, иако формално позитивни резултат референдума, на основу којег је изборно тело одобрило Устав Четврте републике 13. октобра 1946: 9.263.000 гласало је за, 8.143.000 против, а 8.467.000 било је уздржано! Међутим, Де Гол није напустио политику; након говора у Стразбуру (7. априла 1947) основао је покрет Rassemblement du peuple francais који је, добијајући све већи утицај, на крају постао интерпарламентарна група у Народној скупштини, у чијем је чланству, међутим, - под вођством "његових" људи, важних личности Покрета отпора какви су Сустел и Малро - и не мали број бивших симпатизера Петена. Став покрета је антипартијски (говор у Епиналу, 30. септембра 1946), и у њему се препознају мотиви Aksion fransez. Aли утицај покрета Rassemblement је после почетног успеха нагло почео да опада. Шестог маја 1953. Де Гол сензационално, у свом стилу, напушта политичку борбу и свој покрет, и изјављује да се чува за тренутак "великог потреса у земљи". До чега ће - како ћемо видети - доћи тачно пет година касније.

У међувремену је прекид између СФИО и КПФ померио политичку осу према "центру", већ исцрпљеном и угроженом ендемском слабошћу и извршне власти, што су посебно деголисти и њихови следбеници, приписивали самом уставном механизму.

Политичком сценом су доминирали и тровали је практично непрекидни колонијални ратови. Деветнаестог децембра 1946. дошло је до побуне у Индокини (подељеној Потсдамским споразумом између Чанг Кајшекове Кине и англоамеричких снага) под вођством Хо Ши Мина, једног од лидера азијског комунизма. КПФ је оптужена за антипатриотизам због става који заузима према конфликту (у којем је Француска учествовала) и налази се у све већој изолацији. Француски колонијални рат ће, међутим, завршити катастрофалним поразом код Дијен Бијен Фуа (7. маја 1954) у тренутку док је Женевска конференција била у току; и тамо ће Француска, која је од 17. јуна под вођством владе Пјера Мандес-Франса, схватити да је поражена.

Наоружавање Њемачке

Тих година Пјер Мандес-Франс важи за антидеголисту, премда је веома дуга каријера новог француског премијера почела у Покрету отпора, у Де Головој сенци. Јеврејин и по унутрашњем осећању "јакобинац" (у свом скромном кабинету држи Робеспјеров портрет), Мандес-Франс је ипак поново оживео парламентарну коалицију леве оријентације.

Њени се путеви, међутим, у једној тачки укрштају с покретом или, боље рећи, са струјом деголовске оријентације: сматра се неприхватљивим оснивање Европске заједнице за одбрану (CED), коју толико желе Сједињене Државе, а која је конципирана тако да Савезној Републици Немачкој додели улогу главног "атлантског" браниоца на европском тлу; у ствари, да обезбеди улазак Немачке, у великом стилу, у међународну игру и њено неизбежно поновно наоружавање. Управо је Џон Фостер Далес 14. децембра 1953. изјавио да је нови споразум главни интерес СAД, уз један од аргумената да би "Запад био неразуман ако би занемарио могући допринос Немачке заједничкој одбрани". У време док је Мандес-Франс био председник владе, CED је претрпела неуспех у француској скупштини (30. август 1954): проблем је, између осталог, постајао још сложенији због француско-немачког спора око Сара који су Немци тражили назад. Пораз је доживљен као тежак ударац и као успех совјетске политике која се од почетка противила CED-у у којем је превасходно видела начин за поновно наоружавање Немачке, а против Истока. Генерал Де Гол 4. децембра 1954. изјављује да би "требало испитати све могућности договора са СССР" пре него што се покрене механизам којим би се након неуспеха CED-а, оживела Европска и западна Унија (УЕО), што подразумева и један облик поновног наоружавања Немачке….

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.