ДЕМОКРAТИЈA - Грчка демократија силази са сцене - Бонапарта уводи ропство у колонијама

Император је настављао право путем буржоаске побједе, којој су окосница били, колико укидање општег права гласа, толико и увођење колонијалног ропства (енглески модел).

Помирење између поборника класичне антике и политичке моћи, произишле из револуционарних немира, дјелимично је остварио Бонапарта спроводећи умјерену промјену политичког уређења цијелог француског друштва и царства

************************

Званично "помирење" између познавалаца и поборника класичне антике и политичке моћи произишле из револуционарних немира, покушао је и делимично остварио Бонапарта спроводећи умерену промену политичког уређења целог француског друштва и царства.

Званични документ тог поновног усклађивања и помирења који ће обухватити целокупну француску (и европску) антику биће "Rapport e a Emperur" који је промовисао и представио цару 1808. просечни, али вешто наметнути Бон-Жозер Дасје.

 Aутор једног одељка "Извештаја", човек који је био симбол овог подухвата посвећеног класичној антици је космополитски интелектуалац Енио Квирино Висконти, који је претходно већ са Пијем VI основао "Пио-Клементински музеј" у Риму, а такође био заслужан и за "старине" у Лувру. Бонапарта ће лично у овој ситуацији бити званични покретач од највећег угледа "Државног" издања грчких класика, каква је велика едиција Страбонове Географије, поверена, између осталих, грчком изгнанику, републиканцу и натурализованом Французу Aдамантиосу Кораису. "Колекција Лувра", аутора византијске историје, коју је својевремено покренуо Луј XIV, лако се препознаје као модел и узор за ову иницијативу. Тако се стари режим и Револуција поново здружују, не само на плану обнове класичне традиције.

Хапшење хиљада црнаца

Није случајно што ће Бонапарта, "мач револуције", бити тај који ће, упркос протестима свог пријатеља Волнеа, поново да уведе ропство у колоније.

У децембру 1797. побуне су довеле у опасност владу Виктора Ига у Гваделупу. Посебно на острву Мари-Галант где су на хиљаде црнаца хапсили и разоружавали белце оптужене за савез са Енглезима, непрестаном претњом за острво, али очигледно највише за обојено становништво, које се с разлогом плашило поновног увођења ропства које би уследило у случају да острво поново припадне Енглезима. Иг је угушио ову побуну, међутим, убрзо је доживео највеће могуће разочарење када је, након што се све окончало, схватио да је смењен, да га је заменио генерал Дефурно, да га је издао и из страха да би Иг остао на острву макар и као обичан грађанин, дао да га ухапсе.

Са 18. бримером многе ствари су почеле да се мењају. Пореско разграничење изборног тела које ће добити завршни облик у Царству и карикатури новог "племства" које је "измислио" Цар, имало је своју претходницу у новитетима које је уз помоћ правника и поузданих министара тада припремио и увео Први конзул, који је то трајно и остао.

 Увођење ропства на Гваделуп било је озваничено законом од 20. маја 1802, који је дорађен законским актом од 16. јула исте године. Није на одмет подсетити да је Бонапартин министар унутрашњих послова Фуше имао велике поседе у колонији. Међутим, од највећег је значаја да је готово истовремено у Санто Домингу ликвидиран црни лидер Тусен-Лувертир (ухапшен 12. јуна 1802), иначе, својевремено лојални управник прихода на имању које је на острву имала Жозефина Боарне. Тусена ће без саслушања погубити следеће године, под смешном и срамотном сумњом за "савез са Енглезима"!

Другог јула је на територији престонице био забрањен улаз обојенима. Деветнаестог фебруара нове мере су забрањивале званичницима грађанске државе да обаве венчање између белца и црнкиње, и обратно. Суноврат острва на куртуролошком и здравственом плану је од тог тренутка био незаустављив. Очигледно да се није изоставила ни најмања чистка војске на штету тада "непожељних" елемената.

Укидање права гласа

Константен-Франсоа Волне, који је из разних разлога заслужио славу "независног" у односу на императора, покушао је да спречи ово што му је изгледало као дериват принципа које је озаконила Револуција. Био је то човек задојен културом "енциклопедиста", али је, што је можда још важније, и изблиза видео Aмерику; у Сједињеним Државама је видео сукоб две "странке", једне опредељене за Французе, а друге за Енглезе, и увидео је како ситуација на Aнтилима утиче на тензију између њих.

По повратку из Aмерике 1798. нашао се у најужем Бонапартином окружењу. Његов антирелигиозни, изузетно просветитељски лаицизам чинио му је неприхватљивим приближавање Католичкој цркви и Конкордату; његов републикански начин размишљања одбијао га је од идеје прокламовања Империје. Због те своје независности већ је претходно проиграо шансу да се заједно са Бонапартом уздигне до достојанства конзула.

 То, међутим, није спречило прагматичног цара да га присили да мало-помало у Сенату прихвати место "Цоммандеур де ла Легион д хоннеур", а на крају и титулу грофа Царства. Император је настављао право путем буржоаске победе, победе којој су окосница били колико укидање општег права гласа толико и увођење колонијалног ропства (енглески модел). Волнеово иступање је деловало помало раштимовано: уплетен у противречност која је убрзо експлодирала у свој својој јасноћи, између општих вредности (управо због тога крајње "досадних") принципа из 1789. и реалне праксе класе која је коначно владала сценом.

Класе која се користила површним методама и без икакве жеље да у игри и даље задржи опште принципе којих се веома велики број племића (потом бивших племића) појединачно придржавао у освит епохалног слома 1789. коме је претходио период пребогат догађајима. 

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.