DEMOKRATIJA - Grčka demokratija silazi sa scene - Bonaparta uvodi ropstvo u kolonijama

Imperator je nastavljao pravo putem buržoaske pobjede, kojoj su okosnica bili, koliko ukidanje opšteg prava glasa, toliko i uvođenje kolonijalnog ropstva (engleski model).

Pomirenje između pobornika klasične antike i političke moći, proizišle iz revolucionarnih nemira, djelimično je ostvario Bonaparta sprovodeći umjerenu promjenu političkog uređenja cijelog francuskog društva i carstva

************************

Zvanično "pomirenje" između poznavalaca i pobornika klasične antike i političke moći proizišle iz revolucionarnih nemira, pokušao je i delimično ostvario Bonaparta sprovodeći umerenu promenu političkog uređenja celog francuskog društva i carstva.

Zvanični dokument tog ponovnog usklađivanja i pomirenja koji će obuhvatiti celokupnu francusku (i evropsku) antiku biće "Rapport e a Emperur" koji je promovisao i predstavio caru 1808. prosečni, ali vešto nametnuti Bon-Žozer Dasje.

 Autor jednog odeljka "Izveštaja", čovek koji je bio simbol ovog poduhvata posvećenog klasičnoj antici je kosmopolitski intelektualac Enio Kvirino Viskonti, koji je prethodno već sa Pijem VI osnovao "Pio-Klementinski muzej" u Rimu, a takođe bio zaslužan i za "starine" u Luvru. Bonaparta će lično u ovoj situaciji biti zvanični pokretač od najvećeg ugleda "Državnog" izdanja grčkih klasika, kakva je velika edicija Strabonove Geografije, poverena, između ostalih, grčkom izgnaniku, republikancu i naturalizovanom Francuzu Adamantiosu Koraisu. "Kolekcija Luvra", autora vizantijske istorije, koju je svojevremeno pokrenuo Luj XIV, lako se prepoznaje kao model i uzor za ovu inicijativu. Tako se stari režim i Revolucija ponovo združuju, ne samo na planu obnove klasične tradicije.

Hapšenje hiljada crnaca

Nije slučajno što će Bonaparta, "mač revolucije", biti taj koji će, uprkos protestima svog prijatelja Volnea, ponovo da uvede ropstvo u kolonije.

U decembru 1797. pobune su dovele u opasnost vladu Viktora Iga u Gvadelupu. Posebno na ostrvu Mari-Galant gde su na hiljade crnaca hapsili i razoružavali belce optužene za savez sa Englezima, neprestanom pretnjom za ostrvo, ali očigledno najviše za obojeno stanovništvo, koje se s razlogom plašilo ponovnog uvođenja ropstva koje bi usledilo u slučaju da ostrvo ponovo pripadne Englezima. Ig je ugušio ovu pobunu, međutim, ubrzo je doživeo najveće moguće razočarenje kada je, nakon što se sve okončalo, shvatio da je smenjen, da ga je zamenio general Defurno, da ga je izdao i iz straha da bi Ig ostao na ostrvu makar i kao običan građanin, dao da ga uhapse.

Sa 18. brimerom mnoge stvari su počele da se menjaju. Poresko razgraničenje izbornog tela koje će dobiti završni oblik u Carstvu i karikaturi novog "plemstva" koje je "izmislio" Car, imalo je svoju prethodnicu u novitetima koje je uz pomoć pravnika i pouzdanih ministara tada pripremio i uveo Prvi konzul, koji je to trajno i ostao.

 Uvođenje ropstva na Gvadelup bilo je ozvaničeno zakonom od 20. maja 1802, koji je dorađen zakonskim aktom od 16. jula iste godine. Nije na odmet podsetiti da je Bonapartin ministar unutrašnjih poslova Fuše imao velike posede u koloniji. Međutim, od najvećeg je značaja da je gotovo istovremeno u Santo Domingu likvidiran crni lider Tusen-Luvertir (uhapšen 12. juna 1802), inače, svojevremeno lojalni upravnik prihoda na imanju koje je na ostrvu imala Žozefina Boarne. Tusena će bez saslušanja pogubiti sledeće godine, pod smešnom i sramotnom sumnjom za "savez sa Englezima"!

Drugog jula je na teritoriji prestonice bio zabranjen ulaz obojenima. Devetnaestog februara nove mere su zabranjivale zvaničnicima građanske države da obave venčanje između belca i crnkinje, i obratno. Sunovrat ostrva na kurturološkom i zdravstvenom planu je od tog trenutka bio nezaustavljiv. Očigledno da se nije izostavila ni najmanja čistka vojske na štetu tada "nepoželjnih" elemenata.

Ukidanje prava glasa

Konstanten-Fransoa Volne, koji je iz raznih razloga zaslužio slavu "nezavisnog" u odnosu na imperatora, pokušao je da spreči ovo što mu je izgledalo kao derivat principa koje je ozakonila Revolucija. Bio je to čovek zadojen kulturom "enciklopedista", ali je, što je možda još važnije, i izbliza video Ameriku; u Sjedinjenim Državama je video sukob dve "stranke", jedne opredeljene za Francuze, a druge za Engleze, i uvideo je kako situacija na Antilima utiče na tenziju između njih.

Po povratku iz Amerike 1798. našao se u najužem Bonapartinom okruženju. Njegov antireligiozni, izuzetno prosvetiteljski laicizam činio mu je neprihvatljivim približavanje Katoličkoj crkvi i Konkordatu; njegov republikanski način razmišljanja odbijao ga je od ideje proklamovanja Imperije. Zbog te svoje nezavisnosti već je prethodno proigrao šansu da se zajedno sa Bonapartom uzdigne do dostojanstva konzula.

 To, međutim, nije sprečilo pragmatičnog cara da ga prisili da malo-pomalo u Senatu prihvati mesto "Commandeur de la Legion d honneur", a na kraju i titulu grofa Carstva. Imperator je nastavljao pravo putem buržoaske pobede, pobede kojoj su okosnica bili koliko ukidanje opšteg prava glasa toliko i uvođenje kolonijalnog ropstva (engleski model). Volneovo istupanje je delovalo pomalo raštimovano: upleten u protivrečnost koja je ubrzo eksplodirala u svoj svojoj jasnoći, između opštih vrednosti (upravo zbog toga krajnje "dosadnih") principa iz 1789. i realne prakse klase koja je konačno vladala scenom.

Klase koja se koristila površnim metodama i bez ikakve želje da u igri i dalje zadrži opšte principe kojih se veoma veliki broj plemića (potom bivših plemića) pojedinačno pridržavao u osvit epohalnog sloma 1789. kome je prethodio period prebogat događajima. 

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.