ДЕМОКРAТИЈA - Други крах општег права гласа -Почиње историјско поглавље о руској империји

У царској Русији, у којој робови тек што су били "ослобођени" (1861) и у којој је непрегледном земљом и даље владала аутократија, оснажена послије атентата на Aлександра II (1881), покретача уставних новина

Представа о Русији као свијету одвојеном од Европе, поклапа се са идеологијом панславистичких струја и са водећим ставовима руске социјалдемократије о посебности руске ситуације, а тиме и о потреби да се пут њеног социјализма разликује од европског

****************************** 

(Међутим), у Европи је постојала још једна огромна земља, чија се основна тактика чинила застарелом, али чији је "револуционарни" пут ка демократији и даље изгледао као једини реалан и могућ начин: царска Русија у којој робови тек што су били "ослобођени" (1861) и у којој је непрегледном земљом и даље владала аутократија, нарочито оснажена после атентата на Aлександра II (1881), покретача уставних новина, које практично нису спроведене у пракси, захваљујући настојањима владајућих сталежа да спрече промене и задрже постојећи поредак.

Но, ипак је после побуне у пољским провинцијама 1863, која је додуше уз помоћ Пруске грубо угушена, наставио да се шири реформаторски дух, удахнут две године пре ослобађања робова (којима никада није дата земља, обећана после откупа). Са Aлександром III (1881-1894), реакционарни покрет је добијао замах на таласу нихилистичког терора (међу погубљенима 1887. био је и Лељинов брат). Прокуратор Светог синода Православне цркве и царев васпитач Победоносцев, био је најубеђенији и најутицајнији инспиратор реакционарног таласа, инструментализованог кроз моћну тајну полицију (Охрана) и директно усмереног ка насилној русификацији пољских балтичких и финских провинција, и ка наметању православне вере која обавезује на послушност цару, политичком и "верском" лидеру.

Источна империја

Пангерманиста Ерих Бранденбург, историчар са Берлинског универзитета, који је пред крај Првог светског рата одржавао врло блиске односе са круговима који су заговарали увођење војне диктатуре, у последњем тому Флук - Хартунгове Светске историје овим расистичким поређењем почиње поглавље о Руској светској империји: "Вероватно међу европским народима нема две државе које се више разликују од Енглеске и Русије.

У првој, слобода и индивидуална свест; у другој маса, која вођена са врха равнодушно животари и за коју је цар већ неко време и владар, и свештеник и отац." "За разлику од положаја у ком су сиромашни и неуки сељаци, богато племство без савести држи у својим рукама сав политички утицај", а ту супротност додатно заоштрава и поларизује непостојање "савесног и напредног средњег сталежа". Ова презриво оцртана жалосна слика подразумева идеју о равнодушној и отуђеној Русији, о чудној Русији, различитој од Европе. Бранденбург нешто касније пише: "Уколико се занемаре пограничне области, европска цивилизација (у Русији) постоји само у непосредној околини простора насељених немачком расом."

Представа о Русији као свету одвојеном од Европе (с краја XIX века), заправо се поклапа са идеологијом панславистичких струја, али и са водећим ставовима руске социјалдемократије о посебности руске ситуације, а тиме и о потреби да се пут њеног социјализма разликује од европског. Наравно, то је једина, мада не безначајна, аналогија.

Ствари, међутим, нису тако једноставне као што на први поглед изгледају. Пре свега, руска економска и политичка стварност остаје све богатија и сложенија на почетку новог века, у годинама које кулминирају ратом против Јапана (1904) и револуцијом 1905. Друштвено ткиво "заостале" империје знатно је комплексније него што увиђају и Бранденбург и други западни посматрачи, као Енгелс, рецимо: сеоска комуна (обшчина) је посебан облик "демократије" или бар њен значајан предуслов, односно вероватни предуслов другачијег развоја. Њену важност истицао је руски популистички покрет, уверен да Русија не треба да пролази, бар не у насилно спровођеним етапама, исти развојни пут као Запад. Прави марксисти нису подржавали овакав став, невољни да у футуролошким назнакама Марксових дела препознају непредвиђен или скривени сценарио.

Царство уздрмано револуцијом

Осим тога, тачно је да је у последњој деценији XIX века у Русији дошло до капиталистичког развоја западног типа, посебно кроз велика улагања у развоју железничке мреже. Дакле, напор руских социјалдемократа обе оријентације ("економиста" и Лењинових следбеника) да предвиде могући (постепени или револуционарни) сценарио изласка из царизма у "западном" смислу, био је значајно условљен и повезан са новинама које су пристизале.

Међутим, руске и немачке социјалдемократске партије управо су по "партијским" и "тактичким" питањима расправљале и пре него што су догађаји кренули неумитним током и империја била уздрмана револуцијом 1905 (која је представљала знатно више од "првог полувремена" 1917). Чувени списи, који показују две супротне концепције, јесу Лељинов текст Шта да се ради? (1902) и оштар одговор Троцког Наши политички задаци (1904), коме се исте године прикључује Роза Луксембург са Организационим проблемима Руске социјалдемократије. У међувремену, у Бриселу је у тајности одржан други конгрес Руске радничке социјалдемократске партије (јул - август 1903), који је, након што га је белгијска полиција растурила, настављен у Лондону. На конгресу су примат добиле Лењинове тезе и тај краткотрајни успех, обезбедио је његовој струји привремену већину. Одатле и потиче назив "бољшевици" (од бољше = више) који је касније трајно прихваћен (и коришћен и када нису били у већини).

У програму, који је донео привремену победу тој групи која је радила у тајности, дати су "коначни" циљеви (социјалистичка револуција) и "непосредни" задаци у погледу предстојеће "демократско-буржоаске револуције" (Марксова "два полувремена" из последњег поглавља Манифеста, потпуно погрешно везана за Немачку, поново су добила на важности): рушење и замена аутократије демократском републиком, радни дан од осам сати, укидање ропства, национално самоопредељење.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.