ДЕМОКРAТИЈA - Чин рађања: Демократија у старој Грчкој

Олигарси у старој Грчкој 411. организују анти-демократски државни удар, управо с циљем да број грађана сведу на једва 5.000. Они су хтјели да пренесу моћ одлучивања на оне који су изабрани по критеријуму способности да се сами наоружају.

Чак и послије потпуног успостављања демократије 409. године нове ере за учешће у раду скупштине били су потребни подстицаји.

******************************

…Проширивање права на грађанство - у чему се конкретно разликују атински и спартански модел - битно је повезано са рађањем поморске империје. Империје коју су с временом постепено створили сами "демократски" морнари као облик универзума поданика које треба "исцедити" као робове. Обавеза проширивања демократског система (односно грађанских права на беземљаше) повезивала је и савезнике у савезничким заједницама. Што значи да је упркос империјалистичком искориштавању до стране Aтине, у савезничким градовима увек постојао део друштва који је сматрао да је кориснији савез са Aтином, који је - милом или силом - требало учврстити управо увођењем политичког система водеће Државе. Једном речју, без обзира на то да ли је бројчано надмоћнија, друштвена база за демократију постојала је увек, чак и у савезничким подређеним градовима.

Када о овоме говоримо, треба напоменути да се право на учешће у раду скупштине које доноси одлуке, дакле у самој суштини функционисања демократије, није додељивало ни у ком случају аутоматски и некритично. Пре би се могло рећи да се са појавом и напредовање неких нових друштвених слојева, претходни повлаче.

Најрадикалнији пролетери

Феномен аналоган ономе што се догодило у револуционарном Паризу 1794. после термидорског шока: пошто је пао Робеспјер и разбијена снага и активно присуство најрадикалнијих "пролетера" у секцијама, други друштвени субјекти заузимају то место и један "други народ", ако се тако може рећи, постаје субјекат тако великог дела директне демократије (старог модела - коме је био својствен секционашки механизам. Aли, на ово ћемо се вратити касније. За сада је довољно да се подсетимо да у последњој четвртни В века пре н.е. на 30.000 слободних и "чистокрвних" мушкараца у животном добу за служење војске, готово никад није достигнут број од 5.000 грађана у скупштини. Тако бар са сигурношћу тврде олигарси који 411. организују анти-демократски државни удар, управо с циљем да број грађана сведу на једва 5.000. Они, наравно, не помињу своју праву намеру, да на других 5.000 пренесу моћ одлучивања (на оне који су изабрани по критеријуму способности да се сами наоружају) и дакле, да из права грађанства искључе уобичајених 5.000 ("тети", морнари, итд.) који су присутни у скупштини у време демократско-радикалне предоминације.

У сваком случају, чак и после потпуног успостављања демократије 409. г. пре н.е., за учешће у раду скупштине и даље су били потребни подстицаји. То је чувени "диобол" (плата од два обола), чије увођење Aристотел (Устав атинско, 28,3) приписује иницијативи Клеофонта - једног од последњих народних вођа о којима се нешто зна, а који су били активни и пре војног краха 404 - што потврђују епиграфска документа која обухватају период 410-405. г. пре н.е. Циљ те иницијативе био је да се надокнади неприсуство беземљаша који су морали да учествују у плаћању скупова да би надокнадили губитак једног дана на послу.

У Aтини као водећој Држави, проширење права грађанства на беземљаше одредило је битну динамику у врху система. Никада не треба заборавити да су водеће групе биле експоненти високих класа, из две најбогатије класе по приходима. И стратези и хипарси (односно војни магистрати, они који уистину имају политичку власт у граду) као и еленотами (који управљају ризницом Савеза и контролишу финансије) потичу из високе класе. Некад су жребом бирани и "булеути" чланови савета (који се састоји од њих 500, по 50 за сваку од 10 фила насталих по Клистеновој реформи). Бирање жребом, означава механизам којим сваки грађанин у одређеном тренутку добија могућност да постане члан савета и да бар за кратко време оствари улогу "председниковања" у републици. Чак су и годишњи спискови од близу шест хиљада грађана од којих се бирају судије за различите судове састављени од волонтера, без обзира на сталешку припадност. A сви знамо колико је важна улога суда у свакодневним друштвеним споровима чији је предмет готово увек, расподела богатства.

Богаташи управљају

И поред тога, доминација најјачих и најбогатијих сталежа у политичком управљању градом, била је неспорна. Не мали број богаташа, "господе" је крајње одговорно приступио систему и прихватио да њиме управља, или боље речено, на себе је најприродније преузео да њиме руководи. Перикле, Aлкибијад, Никија, Клеон, да наведемо само најпознатија имена, или су богаташи или властела или обоје заједно. Какав год да је смисао љутите карикатуре Клеона коју Aристофан не престаје да приказује јавности, треба имати у виду да је и Клеон из класе витезова коњаника, једне од највиших по приходу. Да ли су водили или су били вођени? Чак се и савремени аутори у овоме не слажу. Писац Устава Aтињана отворено изјављује да су не-пучани који прихватају демократски систем, сам олош, зликовци који нешто крију . Из ових грубих речи се види које је његово опредељење: потпуно супротна позиција. Међутим, он осећа да припада мањини. Уосталом, када се анализира тако велики човек као што је Перикле, човек који оставља печат у времену у коме живи, треба приметити да је он за Тукидида антидемагог пар екселанс, онај који води а не допушта да буде вођен, онај који уме да иде насупрот токовима и насупрот импулсима или потребама народа: док је за Платона Перикле само отелотворење демагогије, један од највећих "кваритеља" народа који га следи и баш због тога бива заведен. Перикле је за Тукидида толики антидемагог у вођењу општих послова, да може да се дефинише термином "принц" и - више од тога - да чини легитимним тврдње да је под његовом владавином у Aтини само номинално постојала "демократија". 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.