ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Застрашивање начин борбе међу државама

Читав NATO је и дипломатска и војна организација и садржи разне савјете, групе и комитете, поред секретаријата који је такође обиман и разуђен. Пример NATO-а је "недовољно чист", због доминантног утицаја Сједињених Држава

Aлијанса је показала стварне потешкоће преласка на дјело када је био у питању проблем БиХ, чак и када је коначно успио да начини оперативне концепте прилагођене новој геополитичкој ситуацији !

***************************

Државе више нису једине политичке јединице. Треба, пре свега, имати у виду међународне организације. Као пример за ту категорију, узећемо Aтлантски савез, а затим и Уједињене нације. Оправдано је тврдити да је Aтлантски савез, од свог настанка 1949. године, па до пада Совјетског Савеза 1991. године, доказао своју делотворност. Он је постигао свој циљ а да није морао да се бори, што је Сун Цу узимао за врхунац стратегијског успеха: "Однети сто победа у сто борби није оно што је најбоље. Потчинити непријатеља без борбе, то је оно најбоље. "Позивајући се, уосталом, на овај пример без преседана у историји, могуће је оспорити мишљење према коме би једна велика демократска држава (овде Сједињене Државе) била по природи неспособна да постави и оствари амбициозне спољне циљеве.NATO је и дипломатска и војна организација, и садржи разне савете, групе и комитете, поред секретаријата који је такође обиман и разуђен.

Сила на нови начин

У последњој деценији XX века, показао је значајну способност прилагођавања, преображавајући своје структуре и образујући постепено нову стратегију (међународни олигопол националних олигопола за доношења одлука вероватно је био врло активан у том смислу), приметно различиту од оне за време хладног рата. Aли је NATO показао и стварне потешкоће преласка на дело када је био у питању проблем Босне, чак и када је коначно успео да начини оперативне концепте прилагођене новој геополитичкој ситуацији. Можемо рећи да је први Шумпетеров услов био задовољен, али друга два само делимично, па отуда и ризик да се главни пројекат у целини уништи. Да ли би Aтлантски савез преживео повлачење Запада из Босне 1995, или неуспех интервенције на Косову 1999. године? Пример NATO-а између осталих, показује да мултилатерална дипломатија може да доведе до узајамно повољних резултата када има довољно времена на располагању. Aли како нема врховног арбитра, она је недовољно успешна у кризном периоду, све до могућег тренутка када недостатак решења доводи у опасност вредности које су спољне у односу на ту кризу, а које су основне за све учеснике, као што је само постојање NATO-а, или пак, опстанак Европске уније (проблематика реформе институција и проширења). Као да је за прелазак на дело, неопходно доћи до "ивице провалије" (brinkmanship). Ове примедбе намећу постављање основног проблема: до које тачке међународна организација без арбитра може бити делотворна?

Пример NATO-а је, међутим, у великој мери "недовољно чист", због хијерархизованости и доминантног утицаја Сједињених Држава. У случају ОУН-а, ова превага је много мање јасна. Циљеви Повеље Уједињених нација одређени су општим и нејасним појмовима којима, према томе, није придружена никаква стратегија, нити а фортиори било какви ресурси. Тако свака конкретна ситуација даје место посебним мултилатералним преговорима који имају мало вероватноће за успех ако ниједан од главних учесника не сматра да су они у складу са њиховим националним интересом.

Стратегијски модел - страх

Уколико нема јасне могућности повратног удара који би озбиљно наудио свим странама у случају неуспеха, нема елемената који би преговараче убрзали. Проблем колективне безбедности потиче управо из такве ситуације која је последица недостатка стварне "међународне заједнице". Као колективну безбедност треба разумети питање мира и рата у најширем смислу, али и новонастале изазове, попут идеје о одрживом развоју. Упркос свему, систем Уједињених нација је у пуном развоју и у оквиру њега понекад могу да се приведу крају старе расправе и никну обриси могућих решења (рецимо, конференције у Рио де Жанеиру јуна 1992. у Кјоту децембра 1997, Буенос Aјресу новембра 1998. и Хагу новембра 2000. године, с циљем да се усвоји конвенција о климатским променама). Сличне идеје покренуле су и доношење декларације о "основним правима радника" усвојена на светском врху о друштвеном развоју у Копенхагену (1995) и декларација Међународне организације радника о "основним принципима и правима на раду" (јун 1998).

Застрашивање је посебан начин онемогућавања. То је стратегија која настоји да предупреди неке јасно одређене противникове покрете, али не употребом физичког насиља (да га, на пример, спречи да пређе реку), већ наводећи га, јасно формулисаним претњама, да рационално схвати да је у његовом интересу да се не упушта у тај или те забрањене правце. Нису сви правци забрањени.

Јасно је да се застрашивање уздигло на стратегијској скали у нуклеарно доба. Овде ћемо се ограничити на неколико теоријских аспеката овог питања. Војно застрашивање је најпре било осмишљено на америчкој страни, у оквиру хладног рата, као двобој између две "суперсиле".

У почетку, требало је спречити напад на западну Европу, и поред огромне "конвенционалне" надмоћи совјетске стране. С тим циљем, Вашингтон је, укратко речено, упутио Москви следећу поруку: ако предузмете такву радњу, неки од ваших "виталних" центара биће истог тренутка циљ атомског удара. Прорачун је почивао на идеји да је, са становишта Совјета, математичко очекивање добити која се може освојити инвазијом било јасно мање од губитака до које би довело масовно уништење. Формализација овог размишљања даје основни модел за застрашивање.

(Наставиће се)

 ****************************

Однијети сто побједа у сто борби није оно што је најбоље. Потчинити непријатеља без борбе, то је оно најбоље

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.