DELANjE I SISTEM SVETA - Zastrašivanje način borbe među državama

Čitav NATO je i diplomatska i vojna organizacija i sadrži razne savjete, grupe i komitete, pored sekretarijata koji je takođe obiman i razuđen. Primer NATO-a je "nedovoljno čist", zbog dominantnog uticaja Sjedinjenih Država

Alijansa je pokazala stvarne poteškoće prelaska na djelo kada je bio u pitanju problem BiH, čak i kada je konačno uspio da načini operativne koncepte prilagođene novoj geopolitičkoj situaciji !

***************************

Države više nisu jedine političke jedinice. Treba, pre svega, imati u vidu međunarodne organizacije. Kao primer za tu kategoriju, uzećemo Atlantski savez, a zatim i Ujedinjene nacije. Opravdano je tvrditi da je Atlantski savez, od svog nastanka 1949. godine, pa do pada Sovjetskog Saveza 1991. godine, dokazao svoju delotvornost. On je postigao svoj cilj a da nije morao da se bori, što je Sun Cu uzimao za vrhunac strategijskog uspeha: "Odneti sto pobeda u sto borbi nije ono što je najbolje. Potčiniti neprijatelja bez borbe, to je ono najbolje. "Pozivajući se, uostalom, na ovaj primer bez presedana u istoriji, moguće je osporiti mišljenje prema kome bi jedna velika demokratska država (ovde Sjedinjene Države) bila po prirodi nesposobna da postavi i ostvari ambiciozne spoljne ciljeve.NATO je i diplomatska i vojna organizacija, i sadrži razne savete, grupe i komitete, pored sekretarijata koji je takođe obiman i razuđen.

Sila na novi način

U poslednjoj deceniji XX veka, pokazao je značajnu sposobnost prilagođavanja, preobražavajući svoje strukture i obrazujući postepeno novu strategiju (međunarodni oligopol nacionalnih oligopola za donošenja odluka verovatno je bio vrlo aktivan u tom smislu), primetno različitu od one za vreme hladnog rata. Ali je NATO pokazao i stvarne poteškoće prelaska na delo kada je bio u pitanju problem Bosne, čak i kada je konačno uspeo da načini operativne koncepte prilagođene novoj geopolitičkoj situaciji. Možemo reći da je prvi Šumpeterov uslov bio zadovoljen, ali druga dva samo delimično, pa otuda i rizik da se glavni projekat u celini uništi. Da li bi Atlantski savez preživeo povlačenje Zapada iz Bosne 1995, ili neuspeh intervencije na Kosovu 1999. godine? Primer NATO-a između ostalih, pokazuje da multilateralna diplomatija može da dovede do uzajamno povoljnih rezultata kada ima dovoljno vremena na raspolaganju. Ali kako nema vrhovnog arbitra, ona je nedovoljno uspešna u kriznom periodu, sve do mogućeg trenutka kada nedostatak rešenja dovodi u opasnost vrednosti koje su spoljne u odnosu na tu krizu, a koje su osnovne za sve učesnike, kao što je samo postojanje NATO-a, ili pak, opstanak Evropske unije (problematika reforme institucija i proširenja). Kao da je za prelazak na delo, neophodno doći do "ivice provalije" (brinkmanship). Ove primedbe nameću postavljanje osnovnog problema: do koje tačke međunarodna organizacija bez arbitra može biti delotvorna?

Primer NATO-a je, međutim, u velikoj meri "nedovoljno čist", zbog hijerarhizovanosti i dominantnog uticaja Sjedinjenih Država. U slučaju OUN-a, ova prevaga je mnogo manje jasna. Ciljevi Povelje Ujedinjenih nacija određeni su opštim i nejasnim pojmovima kojima, prema tome, nije pridružena nikakva strategija, niti a fortiori bilo kakvi resursi. Tako svaka konkretna situacija daje mesto posebnim multilateralnim pregovorima koji imaju malo verovatnoće za uspeh ako nijedan od glavnih učesnika ne smatra da su oni u skladu sa njihovim nacionalnim interesom.

Strategijski model - strah

Ukoliko nema jasne mogućnosti povratnog udara koji bi ozbiljno naudio svim stranama u slučaju neuspeha, nema elemenata koji bi pregovarače ubrzali. Problem kolektivne bezbednosti potiče upravo iz takve situacije koja je posledica nedostatka stvarne "međunarodne zajednice". Kao kolektivnu bezbednost treba razumeti pitanje mira i rata u najširem smislu, ali i novonastale izazove, poput ideje o održivom razvoju. Uprkos svemu, sistem Ujedinjenih nacija je u punom razvoju i u okviru njega ponekad mogu da se privedu kraju stare rasprave i niknu obrisi mogućih rešenja (recimo, konferencije u Rio de Žaneiru juna 1992. u Kjotu decembra 1997, Buenos Ajresu novembra 1998. i Hagu novembra 2000. godine, s ciljem da se usvoji konvencija o klimatskim promenama). Slične ideje pokrenule su i donošenje deklaracije o "osnovnim pravima radnika" usvojena na svetskom vrhu o društvenom razvoju u Kopenhagenu (1995) i deklaracija Međunarodne organizacije radnika o "osnovnim principima i pravima na radu" (jun 1998).

Zastrašivanje je poseban način onemogućavanja. To je strategija koja nastoji da predupredi neke jasno određene protivnikove pokrete, ali ne upotrebom fizičkog nasilja (da ga, na primer, spreči da pređe reku), već navodeći ga, jasno formulisanim pretnjama, da racionalno shvati da je u njegovom interesu da se ne upušta u taj ili te zabranjene pravce. Nisu svi pravci zabranjeni.

Jasno je da se zastrašivanje uzdiglo na strategijskoj skali u nuklearno doba. Ovde ćemo se ograničiti na nekoliko teorijskih aspekata ovog pitanja. Vojno zastrašivanje je najpre bilo osmišljeno na američkoj strani, u okviru hladnog rata, kao dvoboj između dve "supersile".

U početku, trebalo je sprečiti napad na zapadnu Evropu, i pored ogromne "konvencionalne" nadmoći sovjetske strane. S tim ciljem, Vašington je, ukratko rečeno, uputio Moskvi sledeću poruku: ako preduzmete takvu radnju, neki od vaših "vitalnih" centara biće istog trenutka cilj atomskog udara. Proračun je počivao na ideji da je, sa stanovišta Sovjeta, matematičko očekivanje dobiti koja se može osvojiti invazijom bilo jasno manje od gubitaka do koje bi dovelo masovno uništenje. Formalizacija ovog razmišljanja daje osnovni model za zastrašivanje.

(Nastaviće se)

 ****************************

Odnijeti sto pobjeda u sto borbi nije ono što je najbolje. Potčiniti neprijatelja bez borbe, to je ono najbolje

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.