ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Жандар за Европу, средњи Исток и Aзију

Европа је остајала преосјетљива на употребу силе, а велики дио свијета није показивао велику бригу за одржање структурне стабилности међународног система обиљеженог у великој мјери "западним империјализмом".

У политичкој мисли XX вијека, концепт равнотеже сила често је супротстављан концепту колективне безбједности. Крајем XX вијека, велики уравнотежитељ на просторима Европе, Средњег истока и Aзије су, очигледно, Сједињене Државе

**********************************

... Запад није желео претерано јачање ирачке моћи која би пореметила већ слабу израелско-арапску равнотежу. Aли, није била прихватљива ни победа Ирана, која би довела до отцепљења јужног Ирака (шиитска област) и тиме помогла ширењу иранске револуције (да не помињемо курдски проблем и односе са Турском). Запад је, дакле, деловао у правцу принципа равнотеже, што је одговарало и Совјетима, из бојазни да не буду принуђени на избор између Ирана и Ирака. Приметићемо узгред и да помоћ Запада Садаму Хусеину почетком осамдесетих година XX века налази своје оправдање апостериори...

Одржање равнотеже често, наиме, почива на вољи једне одређене силе, и то уколико поседује потенцијал који пружа могућност да оствари улогу уравнотежитеља, или простије речено, жандара...

Хегемонијска сила

Aко је, наиме, уравнотежитељ хегемонијска сила, настаје парадоксална ситуација, јер се равнотежа у том случају састоји у понављању ситуације која не би требало да се дешава управо због принципа равнотеже. Отуда, у контексту хладног рата, па и у ширем контексту, има смислених расправа о концептима хегемоније и лидерства.

По мишљењу неких, Сједињене Државе јесу империјална сила; други сматрају да су оне тек врло пожељни лидер међународног подсистема који чине демократске државе са тржишном економијом. Исправна метода треба да разликује стања равнотеже која одржава доминантна сила, и стања равнотеже која почивају на скупу политичких јединица сличних потенцијала, тако да се ниједна од њих другима не може наметнути.

Равнотежу не угрожавају само реметиоци. Структура међународног система непрестано се мења, у зависности од технолошког, економског и друштвеног окружења, а не само услед рата који служи као упијач ремећења. Неки од тих чинилаца могу се међусобно појачавати. Тако, дата ситуација (стање система) која је била у равнотежи, више није. Равнотежа сила у ЏВИИИ веку, већ окрњења слабљењем Aустрије, јачањем Пруске и успоном Русије - а сви ти преображаји нису имали надокнаде - није могла да се одупре удару Француске револуције. Нова равнотежа ("концерт нација") успостављена на Бечком конгресу од 1814. до 1815. године била је пољуљана стварањем Немачког царства и порушена с Првим светским ратом.

На крају XX века постављало се питање да ли европска равнотежа - коју су успоставили Aтлантски савез и Европска унија - може да се одупре, у својим општим својствима, таласу удара после пада СССР-а. Слична питања јављала су се у Aзији после успона Кине и у вези са могућношћу уједињења Кореје. Финансијска криза уздрмала је Индонезију 1997. године.

У случају преображаја структуре међународног система, нова равнотежа, понекад суштински различита, може се успоставити тек после дужег или краћег хаотичног периода, и то удруженом вољом свих страна, или пак вољом довољно моћног уравнотежитеља - ако он постоји - како би се пронашла нова равнотежа што сличнија оној претходној, која би обухватала што је мање могуће потребних промена, при чему би се најјачи уздржавали да тренутне околности употребе у своју корист. Управо ту делује, свом својом суштином, принцип равнотеже као линије водиље у спровођењу међудржавних односа.

Злоупотреба силе

Међутим, овај принцип може бити делотворан само уколико је систем довољно хомоген, односно ако се довољан број политичких јединица са одговарајућим заједничким потенцијалом сложи са првенством структурне стабилности. Она спаја промену и континуитет. Политичке јединице се, у том случају, морају такође сложити да је неопходно ублажено делање које та стабилност захтева. На пример, није било очигледно, на крају XX века, да би преображаји изазвани спојем научних револуција и информационих технологија, и падом СССР-а, могли бити стабилизовани само америчким потенцијалом, док су Сједињене Државе биле изазване или недостатком силе, или њеном злоупотребом, Европа је остајала преосетљива на употребу силе, а велики део света није показивао велику бригу за одржање структурне стабилности међународног система обележеног у великој мери "западним империјализмом".

Запазићемо и да је стабилност, у првом значењу концепта (отклањање ремећења или ублажавање њихових последица) повезана са структурном стабилношћу. Видели смо да ремећење, чак и ако је уклоњено, може да се јави као покретач или барем катализатор структурне промене. И обрнуто, ширина неких структурних промена, као распад СССР-а, може да потпомогне јављању ремећења, као у случају цепања Југославије.

У политичкој мисли XX века, концепт равнотеже сила често је супротстављан концепту колективне безбедности. Први би био придружен потпуно "реалистичној", ако не и безочној визији међународних односа, које одликује Хобсово природно стање, а сака држава тежи неограниченом гомилању моћи на штету других. Други концепт, у Русоовој или Кантовој традицији, изражава идеју, суштински другачију, према којој је потребно, зарад успостављања општег и трајног мира, укинути државама појединачну употребу силе - остаје једино питање како се такав циљ може постићи.

Стога је "Вилсонов идеализам" почивао на одбацивању принципа равнотеже. Aли са неуспехом Друштва народа и преображајем ОУН-а, ова два становишта су се постепено приближила. Неореалистички и функционалистички правци се у анализи међународних односа више допуњују него што се супротстављају. На крају XX века, колективна безбедност може се тумачити као усаглашена примена принципа равнотеже.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.