ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Tериторијa, народ и власт значи државу

Већина савремених конфликата почиње у двосмисленим условима и повезују се с типом грађанског рата. Чешће се одлажу него што се завршавају. То се догађа као посљедица пропадања посљедњих царстава - Совјетског Савеза.

Пред мултиетничким земљама је, на примјер, потврда права народа на самоопредјељење веома распрострањен облик мијешања. Принцип националности (изражен у XIX вијеку) послужио је као идеолошка основа за комадање Европе послије Првог свјетског рата

*****************************************

Више пута смо подсетили да принцип суверености држава има потпору у међународном праву од Вестфалског споразума (1648). Држава је одређена на основу три атрибута: територија, становништво, власт. A priori, још на почетку XXI века, ниједна држава не признаје ауторитет који би требало да је изнад ње, па стога и да има овлашћења да се умеша у њене "унутрашње" послове и спроводи правду у њој. Када једна држава призна другу, она обично прихвата њену власт такву каква јесте, од оног тренутка када је та власт на снази.

На пример, Француска није морала да призна владу Лоран-Дезиреа Кабила после свргавања маршала Мобутуа у Заиру, када је та земља постала Демократска Република Конго 1997. године, пошто се - барем су сви глумили да у то верују - претпостављало да Лоран-Дезире Кабила заиста контролише земљу.

У класичној концепцији међународних односа, државе воде рат када не могу или не желе да уреде неспоразуме преговорима, у случајевима кад су велики улози у питању. Рат је онда, према више пута наведеној чувеној Клаузевицовој формулацији, "чин насиља усмерен да спречи противника да спроведе своју вољу" и "једноставно продужење политике другим средствима". Увек се, према класичној концепцији, рат објављује и закључује мировним споразумом, уз евентуално комадање државе.

Нема преговора, има рата

Унутрашњи и спољашњи легитимитет једностраног прибегавања насиљу како би се решили конфликти све више се оспорава и све више се води рачуна о спољним последицама (у економији би се говорило о екстерним ефектима), ратова, кад до њих дође. Ратови се више не објављују и мир се више не закључује. Већина савремених конфликата почиње у двосмисленим условима (карактеристичне државне агресије, као напад Ирака на Кувајт 1990. године, јесу изузеци) и повезује се с типом грађанског рата. Чешће се одлажу него што се завршавају. То се догађа као последица пропадања последњих царстава, а нарочито деколонизације и пропасти Совјетског Савеза.

Присуствовали смо дакле, последњих деценија протеклог века, повећању броја "промашених држава" (failed states, а говори се такође и о troubled states) или оних које су признате као државе само из сажаљења. Многе државе које су, у последњој фази хладног рата, одржаване у привидној равнотежи због логике биполарног система, срушиле су се одмах после тога.

У једном грађанском рату, по дефиницији, влада постаје неспособна да наметне свој ауторитет на читавој територији. То углавном отвара пут антагонистичким интеракцијама са спољашњим светом па тиме и интернационализацији конфликта. Када, у једној етнички, културно или економски разноврсној држави, групација људи намеће свој ауторитет читавом становништву, кад чак и влада заиста контролише територију, предвиђање могућег конфликта због тог присвајања може дати оправдање или изговор за спољно мешање, које очигледно може бити изведено мање-више добронамерно. Јер истина је да, у одређеним случајевима, власт мањине може, напротив, бити једини краткорочни начин да се избегне крвави сукоб. Такође се у име превенције будућих сукоба оправдавају интервенције против "неваљалих држава" као што је Ирак Садама Хусеина, Хаити под војним режимом између 1991. и 1994. године или талибански Aвганистан. На енглеском се говори rogue states (злочиначке државе), док Стенли Хофман користи ангажованији израз murderous states (убилачке државе). Реч је о државама ван норми. Случај Садама Хусеина који заузима Кувајт и повећава напоре да дође до оружја за масовно уништење, или случај муле Омара који скрива "хипертерористичку" инфраструктуру, очигледно су крајности.

Мултиетничке државе

... Пред мултиетничким земљама је, на пример, потврда права народа на самоопредељење веома распрострањен облик мешања. Принцип националности - изражен у XIX веку у наслеђу Француске револуције - послужио је као идеолошка основа за комадање Европе после Првог светског рата. Један идеолошки ток најављује трајни мир захваљујући општем ширењу демократије.

Тада бисмо имали хомогени систем, заиста међународни и савршено уређен. Aко се заступа теза да је демократија западног типа општи облик владавине најмање неусклађен с моралом - нарочито са стварним спровођењем права човека - и, као последица тога, да је она такође политички режим највише способан да сведе на минимум опасност од крвавих сукоба, види се како западни подсистем, унутар међународног друштва, може сматрати основаним да захтева "право на мешање" у унутрашња питања држава које оцени недемократским. Други чиниоци доприносе такође да се ублажи, у наше време, разлика између онога што је Токвил називао "пословима унутра" и "пословима споља".

Мисли се тако на интернационализацију криминалних активности (дрога, препродаја оружја, тероризам, итд.), о чему смо често говорили у овој књизи. Ово становиште омогућава да се приближе две традиционалне концепције међународних односа, реалистичка и идеалистичка. Овде би, право, ако не и обавеза, интервенисања, могло да се оправда потребом да се спрече будући сукоби. Наравно, већина земаља ван западног подсистема није спремна да прихвати одредбе које подразумева једна таква теорија. Штавише, динамика људских система је, у основи, подређена неизвесности и ништа није теже него одредити, у неким локалним превирањима, клице будућег сукоба великих размера.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.