DELANjE I SISTEM SVETA - Teritorija, narod i vlast znači državu

Većina savremenih konflikata počinje u dvosmislenim uslovima i povezuju se s tipom građanskog rata. Češće se odlažu nego što se završavaju. To se događa kao posljedica propadanja posljednjih carstava - Sovjetskog Saveza.

Pred multietničkim zemljama je, na primjer, potvrda prava naroda na samoopredjeljenje veoma rasprostranjen oblik miješanja. Princip nacionalnosti (izražen u XIX vijeku) poslužio je kao ideološka osnova za komadanje Evrope poslije Prvog svjetskog rata

*****************************************

Više puta smo podsetili da princip suverenosti država ima potporu u međunarodnom pravu od Vestfalskog sporazuma (1648). Država je određena na osnovu tri atributa: teritorija, stanovništvo, vlast. A priori, još na početku XXI veka, nijedna država ne priznaje autoritet koji bi trebalo da je iznad nje, pa stoga i da ima ovlašćenja da se umeša u njene "unutrašnje" poslove i sprovodi pravdu u njoj. Kada jedna država prizna drugu, ona obično prihvata njenu vlast takvu kakva jeste, od onog trenutka kada je ta vlast na snazi.

Na primer, Francuska nije morala da prizna vladu Loran-Dezirea Kabila posle svrgavanja maršala Mobutua u Zairu, kada je ta zemlja postala Demokratska Republika Kongo 1997. godine, pošto se - barem su svi glumili da u to veruju - pretpostavljalo da Loran-Dezire Kabila zaista kontroliše zemlju.

U klasičnoj koncepciji međunarodnih odnosa, države vode rat kada ne mogu ili ne žele da urede nesporazume pregovorima, u slučajevima kad su veliki ulozi u pitanju. Rat je onda, prema više puta navedenoj čuvenoj Klauzevicovoj formulaciji, "čin nasilja usmeren da spreči protivnika da sprovede svoju volju" i "jednostavno produženje politike drugim sredstvima". Uvek se, prema klasičnoj koncepciji, rat objavljuje i zaključuje mirovnim sporazumom, uz eventualno komadanje države.

Nema pregovora, ima rata

Unutrašnji i spoljašnji legitimitet jednostranog pribegavanja nasilju kako bi se rešili konflikti sve više se osporava i sve više se vodi računa o spoljnim posledicama (u ekonomiji bi se govorilo o eksternim efektima), ratova, kad do njih dođe. Ratovi se više ne objavljuju i mir se više ne zaključuje. Većina savremenih konflikata počinje u dvosmislenim uslovima (karakteristične državne agresije, kao napad Iraka na Kuvajt 1990. godine, jesu izuzeci) i povezuje se s tipom građanskog rata. Češće se odlažu nego što se završavaju. To se događa kao posledica propadanja poslednjih carstava, a naročito dekolonizacije i propasti Sovjetskog Saveza.

Prisustvovali smo dakle, poslednjih decenija proteklog veka, povećanju broja "promašenih država" (failed states, a govori se takođe i o troubled states) ili onih koje su priznate kao države samo iz sažaljenja. Mnoge države koje su, u poslednjoj fazi hladnog rata, održavane u prividnoj ravnoteži zbog logike bipolarnog sistema, srušile su se odmah posle toga.

U jednom građanskom ratu, po definiciji, vlada postaje nesposobna da nametne svoj autoritet na čitavoj teritoriji. To uglavnom otvara put antagonističkim interakcijama sa spoljašnjim svetom pa time i internacionalizaciji konflikta. Kada, u jednoj etnički, kulturno ili ekonomski raznovrsnoj državi, grupacija ljudi nameće svoj autoritet čitavom stanovništvu, kad čak i vlada zaista kontroliše teritoriju, predviđanje mogućeg konflikta zbog tog prisvajanja može dati opravdanje ili izgovor za spoljno mešanje, koje očigledno može biti izvedeno manje-više dobronamerno. Jer istina je da, u određenim slučajevima, vlast manjine može, naprotiv, biti jedini kratkoročni način da se izbegne krvavi sukob. Takođe se u ime prevencije budućih sukoba opravdavaju intervencije protiv "nevaljalih država" kao što je Irak Sadama Huseina, Haiti pod vojnim režimom između 1991. i 1994. godine ili talibanski Avganistan. Na engleskom se govori rogue states (zločinačke države), dok Stenli Hofman koristi angažovaniji izraz murderous states (ubilačke države). Reč je o državama van normi. Slučaj Sadama Huseina koji zauzima Kuvajt i povećava napore da dođe do oružja za masovno uništenje, ili slučaj mule Omara koji skriva "hiperterorističku" infrastrukturu, očigledno su krajnosti.

Multietničke države

... Pred multietničkim zemljama je, na primer, potvrda prava naroda na samoopredeljenje veoma rasprostranjen oblik mešanja. Princip nacionalnosti - izražen u XIX veku u nasleđu Francuske revolucije - poslužio je kao ideološka osnova za komadanje Evrope posle Prvog svetskog rata. Jedan ideološki tok najavljuje trajni mir zahvaljujući opštem širenju demokratije.

Tada bismo imali homogeni sistem, zaista međunarodni i savršeno uređen. Ako se zastupa teza da je demokratija zapadnog tipa opšti oblik vladavine najmanje neusklađen s moralom - naročito sa stvarnim sprovođenjem prava čoveka - i, kao posledica toga, da je ona takođe politički režim najviše sposoban da svede na minimum opasnost od krvavih sukoba, vidi se kako zapadni podsistem, unutar međunarodnog društva, može smatrati osnovanim da zahteva "pravo na mešanje" u unutrašnja pitanja država koje oceni nedemokratskim. Drugi činioci doprinose takođe da se ublaži, u naše vreme, razlika između onoga što je Tokvil nazivao "poslovima unutra" i "poslovima spolja".

Misli se tako na internacionalizaciju kriminalnih aktivnosti (droga, preprodaja oružja, terorizam, itd.), o čemu smo često govorili u ovoj knjizi. Ovo stanovište omogućava da se približe dve tradicionalne koncepcije međunarodnih odnosa, realistička i idealistička. Ovde bi, pravo, ako ne i obaveza, intervenisanja, moglo da se opravda potrebom da se spreče budući sukobi. Naravno, većina zemalja van zapadnog podsistema nije spremna da prihvati odredbe koje podrazumeva jedna takva teorija. Štaviše, dinamika ljudskih sistema je, u osnovi, podređena neizvesnosti i ništa nije teže nego odrediti, u nekim lokalnim previranjima, klice budućeg sukoba velikih razmera.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.