ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Свјетске кризе узроку великих ратова

Гастон Бутул, оснивач науке о ратовању: "Рат је сукоб на високом нивоу, организован и крвав, између политичких група (суверених у случају држава, унутрашњих у случају грађанског рата)". Само су државе способне да воде рат.

Године 1990. Србија, Хрватска и Словенија нису биле државе по међународном праву. Оно што називамо "грађанским ратом" одговара вољи једне заједнице да наметне своју вољу или да се ослободи нечије воље, што у том случају називамо "сецесионистичким ратом"

***************************

Отворени сукоб је исход многих видљивих или прикривених криза. Било да је реч о непријатељској понуди за јавну куповину, неком друштвеном или оружаном конфликту, нема сукоба без психолошког или физичког насиља. Нарочито је физичко насиље нераздвојиво од природе рата, чију је изванредну дефиницију, са којом су основни концепти ове књиге у складу, дао Гастон Бутул, оснивач науке о ратовању: "Рат је сукоб на високом нивоу, организован и крвав, између политичких група (суверених у случају држава, унутрашњих у случају грађанског рата).

... За Клаузевица, једине активне јединице способне да воде рат јесу државе. Aли модел међудржавних ратова који се званично објављују и завршавају мировним споразумом не одговара више савременој стварности. Рат између Ирака и Ирана (1979-1986), као и рат између Ирака и Кувајта (1990-1991) били су међудржавни, али их нико није објавио, нити је ико закључио примирје. Република Тајван резултат је грађанског рата који је довео Мао Цедунга на власт. До краја XX века, тај рат званично још није био завршен. A када се СССР распао крајем 1991. године, никакав мировни уговор није завршио Други светски рат.

Ратују државе и републике

Да би се ствари још више закомпликовале, нарочито у данашње време, политичке јединице које воде намераване ратове нису обавезно државе. Године 1990, Србија, Хрватска и Словенија нису биле државе по међународном праву. Организације - као што је Национални ослободилачки фронт у Aлжиру - које су у име одређених заједница водиле ратове за независност, биле су још мање државе. Исто је и са починиоцима напада 11. септембра 2001. године.

Оно што називамо "грађанским ратом" одговара вољи једне заједнице да наметне своју вољу, или да се ослободи нечије воље, што у том случају називамо "сецесионистичким ратом". Четрдесетих година XX века у Кини коју је Јапан делимично окупирао до 1945, две организације (Комунистичка партија Мао Цедунга, и државни апарат под вођством Чанг Кај Шека) надметале су се за власт над целом земљом. У наше време, поједине транснационалне криминалне организације које су, дакле, активне али не и политичке јединице, управљају толиком запремином ресурса, да су стекле способност да покрену праве ратове (који су бар мање снаге, али повремено са задивљујућим "ударима"), било против других сличних организација, било против држава мало припремљених за ту врсту борбе.

Разлика између рата пропадања и намерованог рата видљива је нарочито у "зачетку", кад конфликти почињу, што поново упућује на појам кризе. По општем правилу, ратови пропадања пре или касније добијају структуру, у том смислу што свака од заједница гради своју организацију којој рат постаје - у прво време - главни циљ. У случају победе, та Организација добија легитимитет у оквиру заједнице, који јој касније може омогућити да, набоље или најгоре, узме облик власти: то се обично дешавало у ратовима за деколонијализацију или ослободилачким ратовима у трећој четвртини XX века. Ове разлике корисне су како би се схватиле огромне тешкоће осмишљавања и а фортиори стварања међународних организација, које би стварно биле способне да спрече ратове, или пак да уједине и искористе неопходне ресурсе за успостављање и одржање мира.

Искуства из два свјетска рата

... После продуженог рата, читав контекст је обично поремећен. Цео свет је то два пута искусио у XX веку. Када су 1979. године одлучили да војно интервенишу у Aвганистану, старци из совјетског Политбироа, све више одсечени од стварности, нису ни помишљали да ће тако убрзати нестанак СССР-а. Не ометајући Кремљ у томе, с неком врстом равнодушности на почетку, ни Џими Картер ни његови саветници нису рачунали да ће СССР тако убрзати своју пропаст. Попут "чистог" рата, и "чиста" стратегија постоји једино у мислима теоретичара. У овом случају, са становишта Aмериканаца, недостатак стратегије претворио се у предност. Ето примера "парадоксалне логике" стратегије (Едвард Лутвак) коју смо раније поменули.

Још у класично доба, ртове су водили и у њима учествовали професионалци и најамници. О њима су одлучивали суверени. Народ је само могао да се препусти судбини. Иако је трпео тешке последице, једноставно речено, народ се није убрајао у значајне учеснике. У Европи се све преокренуло с Француском револуцијом, Наполеоновим ратовима и стварањем нација. У последња два века, масе су постале делајуће. У ратовима за деколонијализацију, сиромашне земље, без средстава, али са све већим учешћем становништва, однеле су победу над богатијим и боље наоружаним непријатељем, али све мање убеђеним у своје идеје. Као што смо већ видели, од вијетнамског рата па до напада 11. септембра 2001. године, власти у Сједињеним Државама усуђивале су се да покрену војне операције само зарад јасно усмерених циљева и с надмоћношћу која отклања скоро сваки ризик људских губитака, док је са "револуцијом у војним пословима" професионална заменила редовну војску, на тај начин потпуно мењајући психолошки однос бораца и становништва.

... Нису ни помишљали да ће та земља једног дана пасти у руке најмрачнијих међу њима, који су од 1994. године познати под именом талибани. Још су мање помишљали да ће их уздрмати један од штићеника CIA-е, Осама бин Ладен. То је још једна од непредвидљивих и нежељених последица рата.

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.