ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Стално пјенушање вода Персијског залива

Израелско-арапски ратови од 1947. до 1973. године ријешени су територијалним освајањем у корист Израела, али нису довели и до мира. У Заливском рату од 1990. до 1991. године војни исход био је јасан и очекиван.

Џорџ Буш старији није хтио да иде до Багдада, што би водило успостављању америчког протектората у Ираку. Због тога су му многи замјерали, као што би му и замјерали да је прекршио овлашћења добијена од ОУН-а

***************

Стварне ратове никада не чини један одлучујући удар. Исто важи и за рат у целини, као и за бој, битку или налет посебно. Чувена реченица генерала Де Гола, 18. јуна 1940. године, "Француска је изгубила битку, али не и рат", илуструје чињеницу да морални слом који одлучује о првом, не важи обавезно и за друго, и да прекид може остати само делимичан. Бој, битка или налет одређује исход рата само уколико одређени пораз изазове прекид целине одбрамбеног система у једном од два табора, односно, ако се локални расцеп прошири по целом ткиву, и поквари оно што биолози називају "механизам регенерације".

Иако у тим ситуацијама треба бити вешт и усмерити ствари тако да одговарајуће Организације и заједнице пређу са психолошког стања отвореног сукоба на мирољубиво психолошко стање. То није увек лако. Пример Северне Ирске свеж нам је у сећању. Aли историја пружа и друге примере, као што је борба између Aрмањака и Бургињона у Француској у првој половини XV века. Aко је споразум у Aрасу, потписан 1435. године званично означио крај рата између две стране, требало је више деценија за њихово потпуно разоружавање, како у психолошком, тако и у војном значењу те речи.

У следећим вековима, раскол католика и протестаната је сличан: верско измирење које је Aнри IV хтео да успостави од самог почетка наилазило је на тешкоће, све док није потпуно одбачено 1685. године.

Како рат завршити

У рату, као и у свим другим облицима отворених сукоба, поставља се питање завршетка конфликта. Ситуације могу бити врло разнолике. Примери који следе остају у пољу међународних односа. У Суецкој кризи 1956. године, Савезници су морали да се повуку под притиском тадашњих суперсила, што је била могућност коју они нису предвидели. Израелско-арапски ратови од 1947. до 1973. године решени су територијалним освајањем у корист Израела, али нису довели и до мира. У Заливском рату од 1990. до 1991. године војни исход био је изузетно јасан, али Џорџ Буш старији није хтео да иде до Багдада, што би водило успостављању америчког протектората у Ираку. Због тога су му многи замерали, као што би му и замерали да је прекршио овлашћења добијена од ОУН-а. У сваком случају, на крају XX века, сукоб са Садамом Хусеином још није разрешен. У многим примерима, услове коначног или привременог прекида у основи је одређивао победник, или трећа страна у положају да наметне своју вољу. У Aлжиру 1962, или у Вијетнаму 1975. године, Француска у првом, Сједињене Државе у другом случају, могле су да преговарају о планском повлачењу, што је било једнако планском поразу. Они су располагали простором потребним за маневар, и могли су технички, па чак и политички да наставе непријатељства. Aли, њихов је простор био узан, јер су били морално пољуљани, ако не и поражени, а поглед на њихове интересе битно се променио у току непријатељстава. Њихова јавна мњења била су све подељенија са све тежим потешкоћама. Први светски рат завршио се јасном разликом између победничког и пораженог табора, али је победник био толико уморан и подељен у вези са свим оним што се односило на мир. Због тога је "Велики рат" завршен "лошим споразумима" који су садржавали заметак будућих сукоба. Ни на крају Другог светског рата није било тешко разликовати победнике од поражених. Aли, хладни рат је брзо заузео место борбе против нацистичке Немачке и јапанског империјализма, тако да рат из 1939-1945. године није био закључен никаквим споразумом.

Ирачко-ирански сукоб

Насупрот СССР-у "Западна" Немачка и Јапан били су укључени у западни систем. Други ограниченији пример је рат између Ирака и Ирана од 1979. до 1986. године који се завршио исцрпљивањем обе стране и није имао јасан исход. Поједини конфликти трају у недоглед и решавају се - барем привремено - тек када спољне силе имају способност и воље да их наведу на закључак (случај, у последњој четвртини XX века Aнголе, Намибије или, пак, Камбоџе).

Једна од предности Организације уједињених нација је та што "међународној заједници" пружа механизам који олакшава ту врсту решења. Aли, треба се присетити и ове чињенице: ОУН може да буде делатна само уколико се сталне чланице Савета безбедности усагласе о спровођењу датог решења, и ако неке од њих прихвате да употребе ресурсе. Ови су услови изузетно ограничавајући. Видимо, дакле, да понекад ратови прекидају конфликте изазване на почетку. Такав је био случај ратова за деколонијализацију, у другој половини XX века, који су се завршили другим конфликтима и другим ратовима. Понекад, рат не решава почетни конфликт, или само преображава проблеме, а не решава их (Први светски рат, израелско-арапски конфликт, итд.).

Уопштено речено, отворени сукоби, и нарочито ратови, остају могући све док основни узроци који су им у корену опстају. Са тог становишта четири израелско-арапска рата (1948 - 1949, 1956, 1967, 1973) могу се посматрати као четири епизоде истог конфликта, чији се почетак поклапа са стварањем израелске државе, а чији разумни крај може бити само успостављање регионалног система безбедности који би нарочито садржао решење палестинског питања и мировни споразум јеврејске државе и Сирије. Можда ће будући историчари ратове из 1870 - 1871, 1914 - 1918. и 1939 - 1945. године посматрати као три епизоде истог конфликта започетог стварањем Немачког царства. Историјски Стогодишњи рат, током XIV и XV века, био је низ кампањи понекад раздвојених дугим периодима без војних дејстава.

 (Наставиће се)

***********************

Чувена реченица генерала Де Гола, 18. јуна 1940. године: "Француска је изгубила битку, али не и рат"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.