DELANjE I SISTEM SVETA - Stalno pjenušanje voda Persijskog zaliva

Izraelsko-arapski ratovi od 1947. do 1973. godine riješeni su teritorijalnim osvajanjem u korist Izraela, ali nisu doveli i do mira. U Zalivskom ratu od 1990. do 1991. godine vojni ishod bio je jasan i očekivan.

Džordž Buš stariji nije htio da ide do Bagdada, što bi vodilo uspostavljanju američkog protektorata u Iraku. Zbog toga su mu mnogi zamjerali, kao što bi mu i zamjerali da je prekršio ovlašćenja dobijena od OUN-a

***************

Stvarne ratove nikada ne čini jedan odlučujući udar. Isto važi i za rat u celini, kao i za boj, bitku ili nalet posebno. Čuvena rečenica generala De Gola, 18. juna 1940. godine, "Francuska je izgubila bitku, ali ne i rat", ilustruje činjenicu da moralni slom koji odlučuje o prvom, ne važi obavezno i za drugo, i da prekid može ostati samo delimičan. Boj, bitka ili nalet određuje ishod rata samo ukoliko određeni poraz izazove prekid celine odbrambenog sistema u jednom od dva tabora, odnosno, ako se lokalni rascep proširi po celom tkivu, i pokvari ono što biolozi nazivaju "mehanizam regeneracije".

Iako u tim situacijama treba biti vešt i usmeriti stvari tako da odgovarajuće Organizacije i zajednice pređu sa psihološkog stanja otvorenog sukoba na miroljubivo psihološko stanje. To nije uvek lako. Primer Severne Irske svež nam je u sećanju. Ali istorija pruža i druge primere, kao što je borba između Armanjaka i Burginjona u Francuskoj u prvoj polovini XV veka. Ako je sporazum u Arasu, potpisan 1435. godine zvanično označio kraj rata između dve strane, trebalo je više decenija za njihovo potpuno razoružavanje, kako u psihološkom, tako i u vojnom značenju te reči.

U sledećim vekovima, raskol katolika i protestanata je sličan: versko izmirenje koje je Anri IV hteo da uspostavi od samog početka nailazilo je na teškoće, sve dok nije potpuno odbačeno 1685. godine.

Kako rat završiti

U ratu, kao i u svim drugim oblicima otvorenih sukoba, postavlja se pitanje završetka konflikta. Situacije mogu biti vrlo raznolike. Primeri koji slede ostaju u polju međunarodnih odnosa. U Sueckoj krizi 1956. godine, Saveznici su morali da se povuku pod pritiskom tadašnjih supersila, što je bila mogućnost koju oni nisu predvideli. Izraelsko-arapski ratovi od 1947. do 1973. godine rešeni su teritorijalnim osvajanjem u korist Izraela, ali nisu doveli i do mira. U Zalivskom ratu od 1990. do 1991. godine vojni ishod bio je izuzetno jasan, ali Džordž Buš stariji nije hteo da ide do Bagdada, što bi vodilo uspostavljanju američkog protektorata u Iraku. Zbog toga su mu mnogi zamerali, kao što bi mu i zamerali da je prekršio ovlašćenja dobijena od OUN-a. U svakom slučaju, na kraju XX veka, sukob sa Sadamom Huseinom još nije razrešen. U mnogim primerima, uslove konačnog ili privremenog prekida u osnovi je određivao pobednik, ili treća strana u položaju da nametne svoju volju. U Alžiru 1962, ili u Vijetnamu 1975. godine, Francuska u prvom, Sjedinjene Države u drugom slučaju, mogle su da pregovaraju o planskom povlačenju, što je bilo jednako planskom porazu. Oni su raspolagali prostorom potrebnim za manevar, i mogli su tehnički, pa čak i politički da nastave neprijateljstva. Ali, njihov je prostor bio uzan, jer su bili moralno poljuljani, ako ne i poraženi, a pogled na njihove interese bitno se promenio u toku neprijateljstava. Njihova javna mnjenja bila su sve podeljenija sa sve težim poteškoćama. Prvi svetski rat završio se jasnom razlikom između pobedničkog i poraženog tabora, ali je pobednik bio toliko umoran i podeljen u vezi sa svim onim što se odnosilo na mir. Zbog toga je "Veliki rat" završen "lošim sporazumima" koji su sadržavali zametak budućih sukoba. Ni na kraju Drugog svetskog rata nije bilo teško razlikovati pobednike od poraženih. Ali, hladni rat je brzo zauzeo mesto borbe protiv nacističke Nemačke i japanskog imperijalizma, tako da rat iz 1939-1945. godine nije bio zaključen nikakvim sporazumom.

Iračko-iranski sukob

Nasuprot SSSR-u "Zapadna" Nemačka i Japan bili su uključeni u zapadni sistem. Drugi ograničeniji primer je rat između Iraka i Irana od 1979. do 1986. godine koji se završio iscrpljivanjem obe strane i nije imao jasan ishod. Pojedini konflikti traju u nedogled i rešavaju se - barem privremeno - tek kada spoljne sile imaju sposobnost i volje da ih navedu na zaključak (slučaj, u poslednjoj četvrtini XX veka Angole, Namibije ili, pak, Kambodže).

Jedna od prednosti Organizacije ujedinjenih nacija je ta što "međunarodnoj zajednici" pruža mehanizam koji olakšava tu vrstu rešenja. Ali, treba se prisetiti i ove činjenice: OUN može da bude delatna samo ukoliko se stalne članice Saveta bezbednosti usaglase o sprovođenju datog rešenja, i ako neke od njih prihvate da upotrebe resurse. Ovi su uslovi izuzetno ograničavajući. Vidimo, dakle, da ponekad ratovi prekidaju konflikte izazvane na početku. Takav je bio slučaj ratova za dekolonijalizaciju, u drugoj polovini XX veka, koji su se završili drugim konfliktima i drugim ratovima. Ponekad, rat ne rešava početni konflikt, ili samo preobražava probleme, a ne rešava ih (Prvi svetski rat, izraelsko-arapski konflikt, itd.).

Uopšteno rečeno, otvoreni sukobi, i naročito ratovi, ostaju mogući sve dok osnovni uzroci koji su im u korenu opstaju. Sa tog stanovišta četiri izraelsko-arapska rata (1948 - 1949, 1956, 1967, 1973) mogu se posmatrati kao četiri epizode istog konflikta, čiji se početak poklapa sa stvaranjem izraelske države, a čiji razumni kraj može biti samo uspostavljanje regionalnog sistema bezbednosti koji bi naročito sadržao rešenje palestinskog pitanja i mirovni sporazum jevrejske države i Sirije. Možda će budući istoričari ratove iz 1870 - 1871, 1914 - 1918. i 1939 - 1945. godine posmatrati kao tri epizode istog konflikta započetog stvaranjem Nemačkog carstva. Istorijski Stogodišnji rat, tokom XIV i XV veka, bio je niz kampanji ponekad razdvojenih dugim periodima bez vojnih dejstava.

 (Nastaviće se)

***********************

Čuvena rečenica generala De Gola, 18. juna 1940. godine: "Francuska je izgubila bitku, ali ne i rat"

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.