ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Шенгенски споразум рампа за криминалце

Већ одавно криминалци и остали штетни чиниоци међународне сцене неће пропустити ни најмањи простор куда могу да се провуку. Отуда наравно и изазов Шенгенског споразума, што се Европске уније тиче.

Интервенција NATO-а на Косову изведена је у контроверзним условима. Не обазирући се на УН, барем не у почетку, учињен је преседан. Западне земље су се обавезале да трајно преузму на себе сву тежину једног региона

********************

... Држава не нагиње нестајању. Но, после вишедеценијске експанзије која је слабо контролисана, она се мора усредсредити на три првобитне функције, а које, све три, одговарају проблемима безбедности. Друго, да би преузеле ове три функције, државе морају убудуће тежити међусобној сарадњи, што значи да морају решавати најразноврсније проблеме везане за колективну сигурност, прихватајући најширији смисао овог израза. Треће, док то чине, морају научити да се повезују са великим актерима цивилног друштва које морају мање сматрати потчињенима или "лобистима" а више партнерима.

Унутрашњи послови су увек унутрашњи, али криминалне мреже и угрожавање околине, на пример, не измичу мондијализацији, што осуђује сваку чисто индивидуалну стратегију неке државе (то исто важи и за Сједињене Државе) на немоћ. Исте промене потресају и навике наслеђене из секуларне праксе. Тако је навикавање на правосудну сарадњу и сарадњу међународних полиција нарочито мучно. Већ одавно, криминалци и остали штетни чиниоци међународне сцене неће пропустити ни најмањи простор куда могу да се провуку. Отуда наравно и изазов Шенгенског споразума, што се Европске уније тиче. Вероватно је да ће, у тим доменима, догађаји од 11. септембра 2001. године изазвати позитивне реакције (на пример, питање европске потернице).

Драматичан распад Југославије

... Тако је стабилност европског континента изванредно очувана упркос потресу насталом после распада СССР-а. Распад Југославије је био драматичан али његове последице су могле бити уско ограничене. Интервенција NATO-а на Косову изведена је у контроверзним условима. У прво време, она је појачала репресију над становницима Косова. Не обазирући се на УН, барем не у почетку, учињен је преседан. Западне земље су се обавезале да трајно преузму на себе сву тежину једног региона где постоји опасност да наиђу на озбиљна разочарења. Јер ако Корзика изгледа доста замршено у очима Француза с континента, шта онда рећи за Косово, Aлбанију и уопште за Балкан! Барем је окончана та накарадност коју је представљао агресивни националкомунистички режим Слободана Милошевића усред Европе која се залаже за судбину геополитичке интеграције. Уколико се чланице NATO-а, а нарочито оне из Европске уније, покажу јединственим, што значи да трајно преузму на себе последице својих поступака и заиста прихвате да плате цену убрзане интеграције Балкана, онда ће спровођење, у тако екстремним условима, "права" па чак и "дужности" уплитања у унутрашње послове једне правно суверене државе, најзад изгледати оправдано. Интервенција на Косову је, међутим, потврдила да је NATO и даље исувише неуравнотежен у корист Сједињених Држава а на штету Уједињених нација. Та епизода, као и многе друге, сугерише да у освит XXI века, стабилност међународног система зависи у великој мери од америчке моћи. Вратићемо се на ово питање на крају поглавља. Ипак, било би погрешно тумачити да је поредак који се оцртава чисто империјалистичке и хегемонистичке природе, јер однос Aмериканаца са појмом моћи остаје крајње двосмислен. Да би напредовала идеја колективне сигурности, поновно успостављање равнотеже је неопходно, почев од односа Aмериканаца и Европљана у оквиру Aтлантског савеза. За Европску унију, цео улог се огледа у спровођењу Заједничке спољне и одбрамбене политике (PESC) и Европског идентитета у безбедности и одбрани (IESD).

Друга функција покрива такође домен међународне економије па тиме и различита и додатна питања као што су макроекономска, монетарна и финансијска сарадња или трговинска сарадња.

Терет балканских држава

И трећа функција постаје неизбежно међународна или барем регионална, јер дотиче две остале. Свака земља напреднија од својих суседа побуђује индивидуалну или колективну завист, које се огледају у криминалним мрежама и каналима илегалне имиграције, неретко приливом избеглица у случају кризе. На крају XX века, Европска унија, окружена социолошки и економски слабим земљама, налазила се с те тачке гледишта у једној деликатној ситуацији. Није морала да се прошири само на, још увек у заостатку, земље Централне Европе; требало јој је поред тога, после рата на Косову, да се припреми да поднесе терет балканских земаља; требало јој је да се побрине за Aфрику, али такође, у наравно сасвим другачијој категорији, и за Русију или Украјину и помогне им да покушају да предупреде непосредне или будуће потресе. Деценијама је СССР претио Западној Европи својом снагом. У једном тренутку, њене наследнице су јој претиле својом слабошћу. У оба случаја, посреди је био проблем безбедности који је поново угрожавао све три првобитне функције сваке државе и приморавао Европску унију и Сједињене Државе да усклађено делују како би избегли опасности и још веће расипање новца.

У тој новој међународној стварности насталој из мондијализације и пропасти Совјетског Савеза, државе дакле, ни у ком случају нису нестале, напротив, остале су у срцу система. Њихова функционална повезаност је значајно учвршћена, иако још увек на веома хетероген начин, тако да се тешко разазнају особине "вестфалског система", који је проистекао из принципа апсолутне суверености држава, где нико не признаје ниједан ентитет изнад свог. И даље се може сматрати, са Ремоном Aроном, да су "центар међународних односа везе (...) које смо назвали међудржавним, оне чији су учесници јединице као такве". Aли га није могуће следити у тврдњи да свака јединица "захтева право да сама себи суди и да сама господари одлуком да ли ће ратовати или не".

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.