DELANjE I SISTEM SVETA - Šengenski sporazum rampa za kriminalce

Već odavno kriminalci i ostali štetni činioci međunarodne scene neće propustiti ni najmanji prostor kuda mogu da se provuku. Otuda naravno i izazov Šengenskog sporazuma, što se Evropske unije tiče.

Intervencija NATO-a na Kosovu izvedena je u kontroverznim uslovima. Ne obazirući se na UN, barem ne u početku, učinjen je presedan. Zapadne zemlje su se obavezale da trajno preuzmu na sebe svu težinu jednog regiona

********************

... Država ne naginje nestajanju. No, posle višedecenijske ekspanzije koja je slabo kontrolisana, ona se mora usredsrediti na tri prvobitne funkcije, a koje, sve tri, odgovaraju problemima bezbednosti. Drugo, da bi preuzele ove tri funkcije, države moraju ubuduće težiti međusobnoj saradnji, što znači da moraju rešavati najraznovrsnije probleme vezane za kolektivnu sigurnost, prihvatajući najširiji smisao ovog izraza. Treće, dok to čine, moraju naučiti da se povezuju sa velikim akterima civilnog društva koje moraju manje smatrati potčinjenima ili "lobistima" a više partnerima.

Unutrašnji poslovi su uvek unutrašnji, ali kriminalne mreže i ugrožavanje okoline, na primer, ne izmiču mondijalizaciji, što osuđuje svaku čisto individualnu strategiju neke države (to isto važi i za Sjedinjene Države) na nemoć. Iste promene potresaju i navike nasleđene iz sekularne prakse. Tako je navikavanje na pravosudnu saradnju i saradnju međunarodnih policija naročito mučno. Već odavno, kriminalci i ostali štetni činioci međunarodne scene neće propustiti ni najmanji prostor kuda mogu da se provuku. Otuda naravno i izazov Šengenskog sporazuma, što se Evropske unije tiče. Verovatno je da će, u tim domenima, događaji od 11. septembra 2001. godine izazvati pozitivne reakcije (na primer, pitanje evropske poternice).

Dramatičan raspad Jugoslavije

... Tako je stabilnost evropskog kontinenta izvanredno očuvana uprkos potresu nastalom posle raspada SSSR-a. Raspad Jugoslavije je bio dramatičan ali njegove posledice su mogle biti usko ograničene. Intervencija NATO-a na Kosovu izvedena je u kontroverznim uslovima. U prvo vreme, ona je pojačala represiju nad stanovnicima Kosova. Ne obazirući se na UN, barem ne u početku, učinjen je presedan. Zapadne zemlje su se obavezale da trajno preuzmu na sebe svu težinu jednog regiona gde postoji opasnost da naiđu na ozbiljna razočarenja. Jer ako Korzika izgleda dosta zamršeno u očima Francuza s kontinenta, šta onda reći za Kosovo, Albaniju i uopšte za Balkan! Barem je okončana ta nakaradnost koju je predstavljao agresivni nacionalkomunistički režim Slobodana Miloševića usred Evrope koja se zalaže za sudbinu geopolitičke integracije. Ukoliko se članice NATO-a, a naročito one iz Evropske unije, pokažu jedinstvenim, što znači da trajno preuzmu na sebe posledice svojih postupaka i zaista prihvate da plate cenu ubrzane integracije Balkana, onda će sprovođenje, u tako ekstremnim uslovima, "prava" pa čak i "dužnosti" uplitanja u unutrašnje poslove jedne pravno suverene države, najzad izgledati opravdano. Intervencija na Kosovu je, međutim, potvrdila da je NATO i dalje isuviše neuravnotežen u korist Sjedinjenih Država a na štetu Ujedinjenih nacija. Ta epizoda, kao i mnoge druge, sugeriše da u osvit XXI veka, stabilnost međunarodnog sistema zavisi u velikoj meri od američke moći. Vratićemo se na ovo pitanje na kraju poglavlja. Ipak, bilo bi pogrešno tumačiti da je poredak koji se ocrtava čisto imperijalističke i hegemonističke prirode, jer odnos Amerikanaca sa pojmom moći ostaje krajnje dvosmislen. Da bi napredovala ideja kolektivne sigurnosti, ponovno uspostavljanje ravnoteže je neophodno, počev od odnosa Amerikanaca i Evropljana u okviru Atlantskog saveza. Za Evropsku uniju, ceo ulog se ogleda u sprovođenju Zajedničke spoljne i odbrambene politike (PESC) i Evropskog identiteta u bezbednosti i odbrani (IESD).

Druga funkcija pokriva takođe domen međunarodne ekonomije pa time i različita i dodatna pitanja kao što su makroekonomska, monetarna i finansijska saradnja ili trgovinska saradnja.

Teret balkanskih država

I treća funkcija postaje neizbežno međunarodna ili barem regionalna, jer dotiče dve ostale. Svaka zemlja naprednija od svojih suseda pobuđuje individualnu ili kolektivnu zavist, koje se ogledaju u kriminalnim mrežama i kanalima ilegalne imigracije, neretko prilivom izbeglica u slučaju krize. Na kraju XX veka, Evropska unija, okružena sociološki i ekonomski slabim zemljama, nalazila se s te tačke gledišta u jednoj delikatnoj situaciji. Nije morala da se proširi samo na, još uvek u zaostatku, zemlje Centralne Evrope; trebalo joj je pored toga, posle rata na Kosovu, da se pripremi da podnese teret balkanskih zemalja; trebalo joj je da se pobrine za Afriku, ali takođe, u naravno sasvim drugačijoj kategoriji, i za Rusiju ili Ukrajinu i pomogne im da pokušaju da preduprede neposredne ili buduće potrese. Decenijama je SSSR pretio Zapadnoj Evropi svojom snagom. U jednom trenutku, njene naslednice su joj pretile svojom slabošću. U oba slučaja, posredi je bio problem bezbednosti koji je ponovo ugrožavao sve tri prvobitne funkcije svake države i primoravao Evropsku uniju i Sjedinjene Države da usklađeno deluju kako bi izbegli opasnosti i još veće rasipanje novca.

U toj novoj međunarodnoj stvarnosti nastaloj iz mondijalizacije i propasti Sovjetskog Saveza, države dakle, ni u kom slučaju nisu nestale, naprotiv, ostale su u srcu sistema. Njihova funkcionalna povezanost je značajno učvršćena, iako još uvek na veoma heterogen način, tako da se teško razaznaju osobine "vestfalskog sistema", koji je proistekao iz principa apsolutne suverenosti država, gde niko ne priznaje nijedan entitet iznad svog. I dalje se može smatrati, sa Remonom Aronom, da su "centar međunarodnih odnosa veze (...) koje smo nazvali međudržavnim, one čiji su učesnici jedinice kao takve". Ali ga nije moguće slediti u tvrdnji da svaka jedinica "zahteva pravo da sama sebi sudi i da sama gospodari odlukom da li će ratovati ili ne".

(Nastaviće se) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.