ДЕЛAЊЕ И СИСТЕМ СВЕТA - Размимоилажење међу сталним чланицама СБ

У случају бивше Југославије, велики заокрет су направиле Сједињене Државе, 1995. године и без разлога, Вашингтон је наметнуо NATO као продужену руку УН, с полугама команде које су потпуно измицале из руку ове међународне организације.

Интервенцију NATO-а против Србије 1999. нису одобриле УН, али јесу очигледно Aлбанци са Косова. На пољу легитимитета, УН пате од основног размимоилажења. У великом броју случајева, сталне чланице биле су истовремено и судије и тужена страна

*************************

... Легалност интервенције на Косову, 1999. године, могла је бити снажно оспорена. Постојање УН ипак не уклања све опасности на том пољу. На крају XX века, Сједињене Државе, снажне у својој огромној надмоћи у свим областима, показују колико су дошле у искушење једностраношћу и мешањем својих личних интереса с интересима "међународне заједнице". Aли обрнуто, зар без америчке моћи, делотворност резолуција УН, барем у најозбиљнијим случајевима, не би била још мања него што јесте? То значи да бедем УН није баш висок. Па и, унутар једне правне државе, правосудни и правни систем само су амортизер бруталности људских односа, тек делимично делотворан. Основна несавршеност сваке правосудне конструкције је још упадљивија када је реч о међународном праву.

... Легитимитет једног делања односи се на сагласност народа који је у питању. Интервенција коју су водиле Сједињене Државе у Заливу 1990 - 1991. године не би имала исте политичке ефекте да је није одобрио Савет безбедности и да нису у њој учествовале и друге државе мање-више симболично. Без обзира на то, она је изазвала много огорчења код арапско-исламског становништва, што доприноси објашњењу феномена Бин Ладена. Интервенцију NATO-а против Србије 1999. нису одобриле УН, али јесу очигледно Aлбанци са Косова.

Нема јединства у УН

Међутим, на том пољу легитимитета, УН пате од основног размимоилажења. На крају XX века, систем Савета безбедности био је уређен од пет сталних чланица, са правом вета: Сједињене Државе, Совјетски Савез који је 1991. године заменила Русија, Кина (најпре представљена Формозом, а затим Народном Републиком од 1971. године), Велика Британија и Француска. У великом броју случајева, сталне чланице биле су истовремено и судије и тужена страна. Овај систем је био одговор на тежњу да се УН да ефикасност која је била страшан недостатак Друштву народа (ДН). Посебна власт дата силама с победничком репутацијом 1945. године могла је да изгледа нормалном ако не и легитимном у очима тадашњег становништва планете. Што свакако није био случај на крају XX века. Јапан и Немачка, оснажени приступом клубу великих економских сила и великих демократија, нису више били расположени да бесконачно прихватају другоразредни статус. Друге земље "Трећег света", као Индија, коју често оцењују као "највећу демократију на свету", ништа мање се не мире с тим.

Осим чистог ривалства сила за добијањем статуса сталног члана Савета безбедности поставља се општи проблем правде и праведности. Осећај неправде се шири, унутар једне популације, када се она сматра жртвом неједнаког третмана пред ситуацијама које се сматрају сличним. У арапско-исламском свету, на пример, јавно мњење је незадовољно неједнакошћу третмана држава пред кршењем резолуција УН. Зашто представници "међународне заједнице" затварају очи када Израел, не само да не исељава окупиране територије у складу са резолуцијом 242 Савета безбедности него наставља своју политику насељавања, док изгреди Садама Хусеина одмах изазивају буру? Уобичајени одговор западњака је, очигледно тај да је Израел једна демократија а да делања тоталитарне владе у Ираку представљају претњу миру сасвим других размера него што је израелска експанзија.

Другим речима, макар у очима хомогених западних подсистема, Израел, супротно од Ирака, располаже спољним легитимитетом. Aли добро се осећа да тај став - свакако не без основа - не даје потпун одговор на питање. Далеко од тога. Други пример: пре интервенције NATO-а 1999. године, већина Срба није разумела зашто су стављени на стуб срама због Косова, када су УН врло дискретне према понашању Русије у Чеченији, Кине на Тибету или у Синђангу, Турске у Курдистану, а да не говоримо о равнодушности "међународне заједнице" током геноцида који су Црвени Кмери починили седамдесетих година. "Према томе да ли ћете бити моћни или слаби, одлуке суда ће вас учинити белим или црним": ова Ла Фонтенова опаска звучи исто тако тачно и у међународним пословима.

Велики заокрет Aмерике

Поред проблема легитимитета Уједињених нација, намеће се и проблем делотворности њихових одлука на шта смо већ направили алузију. Када је реч о смањењу оружаног насиља, разликују се операције успостављања мира (peace enforcing) и одржања мира (peace keeping), према њиховом интензитету. Пред сваком конкретном ситуацијом, треба одредити циљеве и разрадити стратегију, објединити неопходна војна средства и обезбедити њихово финансирање. У датом тренутку, та средства су могла долазити само од чланица УН, на основу добровољног учешћа. У случају рата за ослобођење Кувајта, од 1990. до 1991. године - свакако најамбициозније операције успостављања мира која је икада изведена номинално под покровитељством УН - коалицију су конкретно саставиле, од почетка до краја, Сједињене Државе. Вашингтон је затим поднео рачун државама којих се то посредно или непосредно тицало, не остављајући им много избора.

Да Џорџ Буш старији, 1991. године није донео одлуку да се потпуно ангажује у тој ствари, никаква војна акција против Садама Хусеина не би се могла замислити. У случају бивше Југославије, велики заокрет је такође дело Сједињених Држава, 1995. године не без добрих разлога, Вашингтон је наметнуо NATO као продужену руку УН-а, с полугама команде које су потпуно измицале из руку ове међународне организације.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.